Gradonačelnik Kopra otkriva za Telegraf kako mu je pošlo za rukom da prosečna plata u ovom lučkom gradiću bude hiljadu evra, a stopa nezaposlenosti manja od deset odsto. Zamislite grad u kojem se na glavnoj gradskoj štrafti ne sklanjate s puta čoporu pasa lutalica, u kojem na ulicama nema opušaka i smeća, javni WC izgleda kao u ovdašnjim hotelima s četiri

zvezdice, a besplatne državne škole opremljene najsavremenijom tehnologijom neodoljivo podsećaju na one koje viđamo u “opeglanim” američkim tinejdžerskim serijama.

Ovako otprilike izgleda kroki onoga što je ekipa Telegrafa zatekla u slovenačkom lučkom gradiću Kopru, jedinom na 47 kilometara dugoj obali Jadranskog mora u Sloveniji.

Prvo što nam pada na pamet pri obilasku grada, u kojem je za svega desetak godina postignuto ono što u Srbiji ne može da se pokrene s “mrtve tačke” u poslednjih trideset je: “Šta nas sprečava da uradimo ovako nešto”?

U hodu saznajemo da je nedavno obnovljena kompletna saobraćajna infrastruktura, kao i da komunalna policija obavlja svoje dužnosti bez izuzetka (čitaj: kazne se naplaćuju i rođacima i prijateljima, i oni vam to ostaju i posle kažnjavanja).

U prvi mah začuđuje nas brojnost kružnih tokova. Ubrzo saznajemo da se ne radi o slučajnosti. Kažu da se tako predupređuju gužve, ali i smanjuje zagađenost sredine.

Opština je renovirala stadion, praktičnim rešenjima obnovljena je i velika sportska hala, a vatrogasna stanica opremljena je tako da ekipe doslovno za jedan minut izlaze na teren. Možda će delovati neverovatno, ali ubrzo se uveravamo da je u luci kako se i priča voda doslovno prozirno čista.

Sledeća stanica − osnovna škola Koper “teška” 20 miliona evra. Čas matematike je u toku. Ispred svakog đaka kompjuter, nastavnik ispred bele table i video-bima… U svakom kutku škole Wi-Fi, kante za odlaganje različitih vrsta smeća, svetla se u toaletima pale na senzore. U školskoj kantini pored redovnog zdravog obroka, mališani imaju pravo na besplatno konzumiranje voća i sokova i to u neograničenim količinama.

Probleme, saznajemo, rešavaju na savremen način − kroz “vršnjačku medijaciju”. Metod je veoma jednostavan − razgovorom među sobom uz nadzor nastavnika.

- Ne moraju da budu frendovi, ali moraju da razreše problem – objašnjava nam jedan od nastavnika, pokazujući nam desetak sportskih terena, koje slobodno mogu da koriste i profesionalci i savremenu trim stazu osvetljenu noću. Pri obilasku primećujemo i guste mreže razapete na svakom spratu pored stepeništa. Kažu, tu su zbog preventive!

U čemu je tajna savršenog funkcionisanja grada saznajemo od gradonačelnika Borisa Popoviča, inače poreklom Beranca.

- Tajna je u tome što volim ljude – priča za Telegraf uz osmeh Popovič, i dodaje da se nijednog trenutka za 11 godina, koliko je na mestu župana Kopra, nije zatamnjenim staklima limuzina distancirao od “običnog čoveka”.

- Svakodnevno razgovaram ne samo sa funkcionerima i biznismenima, već i sa radnicima, sa svojim frizerom, automehaničarom, kelnerima… Znam šta boli “malog čoveka”, šta mu smeta i šta mu treba – objašnjava nam Popovič.

Pada nam na pamet da je ovakvo ponašanje privilegija gradonačelnika malog mesta, te ne propuštamo priliku da mu to i stavimo do znanja, međutim, dobijamo spreman odgovor.

- A, London? Da li je i on manji od vašeg Beograda? Nemojte da vas zavara veličina grada. Dobre stvari se svugde na svetu obavljaju na isti način. Beograd je “istok na zapadu” i “zapad na istoku” i ima sve potencijale da bude jedan od tri glavna evropska centra. Što pre shvatite da su dobra organizacija i prava ulaganja ključ uspeha, krenućete konačno napred – kategoričan je Popovič, osvrćući se kritički i na slovenački politički aparat i dodajući da je Slovenija mogla mnogo više od onoga što je postigla.

- Za razliku od ostatka regiona, Slovenija je “ratovala” svega deset dana, te mislim da ne treba da se poredimo s vama i da smo mnogo više toga mogli da uradimo od onoga što smo uradili. Ako se birokratiji u Srbiji, ali i Sloveniji ne stane na put preporučio bih mladima kako iz Beograda tako i iz Kopra da sreću potraže u inostranstvu – priča bez dlake na jeziku gradonačelnik Kopra.

Uz napomenu da ovakav razgovor deluje pomalo neverovatno s obzirom na to da je prosečna plata u Kopru hiljadu evra, a stopa nezaposlenosti manja od deset odsto, domaćinima postavljamo još jedno pitanje kako bismo sebi dokazali ono što već znamo, a možda ne želimo sebi da priznamo.

Pitamo ih da li im smeta to što se na svakom ćošku grada uz slovenačku obavezno vijori i italijanska zastava?

- Nikako! Ponosni smo na svoju istoriju i to što smo nekada bili deo Italije, podjednako koliko i na to ko smo danas – objašnjavaju nam u jednom dahu.

Time samo potvrđujemo ono što je više nego jasno. Organizovanost i čistoća grada koji lagano napuštamo stvar su “majndsetinga”.

Onoga trenutka kada promenimo način razmišljanja promenićemo i okolinu u kojoj živimo.
Kopar

(Katarina Vuković)/Foto: Đorđe Đoković