„Naš je cilj normalna Srbija sa zdravom ekonomijom, zdravom privredom“, kazao je juče potpredsednik srpske vlade i najmoćniji čovek u nemoćnoj državi, Aleksandar Vučić. Eto, tvrdi on, niko pre njih (valjda pre dolaska na vlast SNS) nije pokušao, niti je imao smelosti da započne odlučne reforme, sa kojima Srbija „kasni dvadeset godina“. Taktika nesuđenog

srpskog „Eliota Nesa“ ovde je i dalje ista, prizemna, i poprilično nekorektna, ali i veoma efikasna. A sastoji se u tome da se narodu „saopšti istina“, ma koliko ona bila „bolna“. Naime, Vučić stalno provlači tezu, da su sve prethodne vlasti lagale javno mnjenje i gradili pogrešnu sliku o položaju Srbije u svetu i o unutrašnjem političko-ekonomskom stanju koje je „daleko gore nego što je to iko mogao da zamisli“.

Predstavljanjem apokaliptičnog scenarija, po kome Srbiju čeka „skapavanje od gladi“ ukoliko odustane od onog „bezalternativnog puta“ kojim je zabasala prethodna DS vlast i njen „oplemenjeni“ vođa Boris Tadić, Vučić je uspeo da zapuši usta običnom puku. Narod ga prestravljeno gleda razrogačenim i mutnim okom, očekujući od tog novog „srpskog mesije“ da donese rešenje  i izvede Srbiju iz ćorsokaka gladi i svekolikog stradanja.

Vučić otvoreno kaže da će nastaviti s „nepopularnim merama“, iako zna da time „gubi na popularnosti“ i srozava kako lični tako i rejting svoje stranke. Ali, njegov cilj je da spasi Srbiju onog maligniteta koji preti da teško obolela zemlja nestane, a narod „totalno zaluta“ u svom traganju za stazom blagostanja. Čovek je „odlučio“ da sve svoje intelektualne i fizičke kvalitete podredi interesima onog naroda, kojeg on „neizmerno voli“. Naravno, taj isti narod mu je „nezahvalan“, i učiniće sve da njihov „mesija“ Vučić skonča na nekoj novoj Golgoti, baš onako kako je pre dva milenijuma završio Isus Hrist.

Bez obzira na sve prepreke, šefu svih obaveštajnih službi (stvarnih i imaginarnih) ne pada na pamet da odustane od namere da „upristoji“ Srbiju. Ako narod ne namerava da bude pristojan, on će ga naterati na „pristojno ponašanje“. A ta „pristojnost“ podrazumeva da niko u zemlji ne gunđa na mere štednje i mere „stezanja kaiša“ (najnoviji „genijalni“ finansijsko-ekonomsko-bankarski izum), jer bez takvog odvajanja od usta Srbija neće uspeti da dohvati onu „bovu“ koja će je održati na površini uzburkanog (kriznog) mora. Strpite se, hrabri Vučić svoj „ljubljeni“ narod, još godinu ili dve, a tada će nam sve krenuti nabolje.

Dakle, običan svet će da vidi rezultate reformi, koje još nisu započele ni u jednom segmentu srpskog društva, tek početkom 2015. godine? A šta bi to običan narod mogao da vidi u budućem vremenu što nije već video u ovih godinu i po dana od kada se „najmoćniji“ pontifikovao na nebu nove srpske „političke ideje“? Na spoljnopolitičkom planu, novoustoličeni srpski „vožd“ preuzeo je „odgovorno“ sve „međunarodne obaveze“ koje je postigla prethodna „neodgovorna vlast“ na čelu s Borisom Tadićem. Štaviše, otišao je i mnogo dalje, ponizno izvršavajući svaki nalog Ketrin Ešton i Hašima Tačija. Udario je čvrstu međunarodnu (IBM) granicu s natovsko-šiptarskom paradržavom oformljenom na srpskom svetom tlu Kosova i Metohije. Dao je Šiptarima međunarodni telefonski pozivni broj 383, čime je Srbija zvanično priznala nezavisnost te šiptarske kvazidržave. Imovina Srbije na Kosovu i Metohije je stavljena ad acta, za neka druga, „bolja“ vremena. Konačno, „najmoćniji“ je podržao „vladu“ Hašima Tačija i omogućio Šiptarima da, putem lokalnih izbora, „mirno reintegrišu“ sever Kosmeta u ilegalni ustavnopravni okvir paradržave Kosovo.

Iza svega što „najmoćniji“ srpski političar danas radi ne ostaje ništa osim praznih reči. Usta su mu puna „borbe protiv kriminala“, „iskorenjivanja korupcije“, „procesuiranja tajkuna“. Takav hojzgenovsko-mozerovski pristup politici (koji je rezervisan samo za Srbiju), gde se reči jeftino bacaju u eter, samo doprinosi tome da se pljačkaška mašinerija u Srbiji pregrupiše i krene u novi pohod bez straha od kazne. Od one „eliotnesovske“ priče s početka nastupa „najmoćnijeg“ gotovo da nije ostalo ništa. Niko od onih DS-SPS aktera nekakvih „brojnih pljački“, na koje je „najmoćniji“ neprestano upirao prstom, nije odgovarao niti će odgovarati za navodne finansijske mahinacije i podrivanje ekonomske stabilnosti zemlje.

Narod bi rekao: tresla se gora rodio se miš. Danas postaje sve jasnije da bi za Srbiju bilo daleko bolje da „najmoćniji“ uopšte nije otvarao usta. Tako se, barem, ne bi videlo da je „bezub“. A ovako, Vučićevog „ujeda“ više se ni deca ne plaše. Eliot Nes je u Srbiji umro i pre nego što se realno rodio. Razbojnici vide da je put ka novoj (odsudnoj) pljački Srbije jasno otvoren. Šta će od Srbije ostati do početka 2015. godine (i da li će išta ostati), kada bi, po „najmoćnijem“, narodu trebalo da krene nabolje, veliko je pitanje. Mada, i danas bi se možda mogla doznati ta „bliska“ sudbina Srbije, ukoliko bi o tome hteli otvoreno da progovore Vučićevi „savetnici“, Guzenbauer, Štros Kan Dominik i Franko Fratini.

Za www.koreni.rs

P. Petrović