Многима је плеоназам постао говорни манир, попут поштапалица без којих не могу да замисле ниједну реченицу. Сувишно нагомилавање речи истог или сличног значења у говору или писању, у граматици познатије као плеоназам, срећемо свакодневно код великог броја људи.

Одлика умног човека је да са што мање речи каже што више. Ово не полази свакоме за руком, нарочито у свакодневном говору, али постоје речи које су заиста непотребне у реченицама које изговарате или пишете, а да тога ни сами често нисте свесни. Многима је плеоназам постао говорни манир, попут поштапалица без којих не могу да замисле ниједну реченицу (чак штавише, исто такође, често пута…). Отклоните ову непотребну навику сувишног језичког преобиља и видећете како ће ваше речи „процветати“ као најлепше цвеће кад се око њега уклоне травке и коров.

Најчешћи примери плеоназма се могу приметити уз деминутиве (умањенице – речи које означавају нешто мало, умањено): мала бебица, мали човечић, мали поточић, мала речица, мало пиленце, мали цветић, мало сеоце, мали сокачић… Ако је деминутивом већ умањено значење неке именице нема потребе да испред ње додајете речи попут мали, мала, мало. Или, ако желите да их употребите, избаците деминутиве: мала река (или само речица), мало пиле (пиленце), беба, бебица (подразумева се да је беба мала, па је непотребно даље истицање).

Стара баба, матори деда, сиромашни просјак… све су ово примери за плеоназам. Јасно је да су баба и деда синоними за старе људе, а да просјак сигурно не може бити богат него само сиромашан. Међутим, уколико желите да истакнете да је нпр. нека жена врло рано постала баба, или да је неки човек у „касној“ младости добио унуче дозвољена је реченица следећег типа:

„Мара је добила унуче када је имала само 43 године. Она је баш млада баба.“


С друге стране, тешко да ћете пронаћи у нашем књижевном језику да неко старицу од 95 година назива старом бабом, већ ће употребити године како би истакао колико је стара.

Плеоназам чак штавише је можда најучесталији у српском језику. И ЧАК и ШТАВИШЕ су две речи које имају исто или слично значење. Синоними су у функцији речи – поред свега, напротив… Сувишно је писати обе речи. ШТАВИШЕ је речца за истицање, а ЧАК је прилог турског порекла са истим значењем. Зато ћемо рећи само:

„Овог пута ниси био тако лош. Штавише, био си врло добар.“ ИЛИ

„Чак, био си врло добар.“

Попут чак штавише, као поштапалице на које су навикли, многи Срби користе и следеће изразито некњижевне спојеве: исто такође, свашта нешто, често пута, баш управо…

„Исто такође мислим да често пута правиш идентичну грешку. Баш управо си је поновио, а да то ниси ни приметио. Мораћеш свашта нешто још да поновиш из граматике како би научио где грешиш.“
Извор: pixabay.com

Признаћете да реченица лепше и правилније звучи овако:

„Такође, мислим да често правиш идентичну грешку. Управо си је поновио, а да ниси ни приметио. Мораћеш нешто још да поновиш из граматике како би научио где грешиш“.

Склопови попут „сиђи доле“, „попни се горе“ и „врати се натраг“ не представљају неке грубе грешке у свакодневном говору, како тврди Иван Клајн у „Српском језичком приручнику“, али је врло јасно да сувишним прилозима није место у писању. Довољно је само: „сиђи“, „попни се“ и „врати се“.

У примеру: „Нећемо куповати овај мали телевизорчић јер ја лично мислим да нам то сада није нужно и неопходно“ уместо истакнутих плеоназама требало би да стоји „мали телевизор“ (или само телевизорчић), „ја лично мислим“ (пише се само „мислим“ или „ја мислим“ за истицање онога ко говори – „лично“ је вишак), а речи „нужно и неопходно“ имају исто значење па једна од њих мора бити избачена.

Још један учестао пример плеоназма долази нам од присвојно – повратне заменице свој/-а/-е.

„Бранићу га својим сопственим животом“, „Својим властитим рукама сам саградио ову кућу“… Међутим, код многих наших писаца могу се срести овакви и слични примери када се жели појачати афективност израза, па стога није грешка ако се оставе и придев и заменица једно до другог.

Шодно томе, потреба плеоназама може имати смисла ако они служе за појачавање израза у књижевном делу, посебно истицање нечега, али треба одбацити плеоназме који су сувишни са становишта исказивања мисли, а немају експресивне функције, па самим тим ни оправдања. Тако плеоназми у књижевном делу не морају бити: „сам самцат, нов новцат, прави правцати, на крају крајева, разноразни…“ јер су то већ формирани изрази за истицање који се вековима користе у нашој литератури.

Извор: Телеграф