Štampa
Kategorija: Kultura
Pogodaka: 1085

Владимир Радовановић, рођен 22. априла 1964. у Чачку где и живи. По  занимању je поштански техничар, несвршени студент историје и некада давно  новинар. Објавио драмски текст  Успаванка и књигу  кратких прича Недовршено, а
у  припреми је нова  збирка кратких прича  под називом Плес жене лептира.

НАТАША ЂУРОВИЋ О КЊИЗИ ВЛАДИМИРА РАДОВАНОВИЋА


Када је Свевишња сила створила човека, дала му је све што је потребно да би се могао сматрати савршеним бићем. И заиста, човек јесте савршено створење, а део те савршености налазимо у особинама и животима јунака прича које чине збирку „Плес  жене лептира“ аутора Владимира Радовановића.
Наслов јасне симболике, указује на несталност, што само по себи, није лоше, иако су нас учили супротно. Значи, на самом почетку аутор се кроз свакодневницу својих јунака одупире животу по устаљеним правилима, диктату, налазећи начин да покаже да смо сами одговорни за оно  што нам се дешава, а живот не сме да се дешава, већ се мора узети у своје руке;  за смислом се мора трагати, као што се током трагања морају рађати питања, недоумице, страхови, одговори као што се морамо суочити са свим особинама које су део нас, а то значи и оним које се по општеприхваћеним мерилима сматрају лошим или непожељним.
Једноставним и вештим приповедањем, остављајући притом, могућност читаоцима да макар део себе нађу у сваком од ликова, води нас кроз богате унутрашње светове, чија различитост чини управо оно савршенство које је поменуто на почетку. Заједничка нит која све спаја у целину, јесте тражење смисла и борба са временом у коме искреност  може бити погубна.
Онај део живљења који се одвија у самом човеку, а од кога већина бежи, плаши се или га, једноставно, игнорише, сад нам је приближен и делимично откривен, што ће , надам се, читаоце подстаћи да на свет и себе погледају из другог угла.

                                                                                    
ИНКВИЗИЦИЈА, ОДОРЕ И КРВАВА ЗАСТАВА


Две реченице играле  су пред Дамјановим очима. Две узнемирујуће реченице написане као вапај... Писак воза будио би га из полусна, воз је улазио у  станицу мирног градића, али све је било мучно, празно, аветињски,тај призор још више  је  уносио немир. На станици није био он- Алексеј није га чекао, иако је обећао да  ће бити ту у  тачно  време одређеног дана...
Нервозно, клецајући, ходао је по  празном перону, очекујући  да се  појави пријатељ, али он ни после доброг сата  није долазио. Дамјан одлучи да крене  "на адресу", али нешто је  још  више  будило  и  појачавало  сумњу -шта ако га и тамо  не  нађе, да ли  је  то  знак  несреће, и  да је  прекасно  стигао...
Лутајући  кроз  градић, најзад  је  стигао  пред  стару оронулу  зграду, ту  на другом спрату је  ... Нeсигурно се  попео , размишљајући да ли ће  га пронаћи. На вратима  је била  закачена порука, у  којој  га Алексеј обавештава  да  је  хитно  морао  отићи  и  да  он  вечерас у 9  буде  на  тој  адреси, али  тачно  у 9, ни  раније ни  касније. Поручује му и да уђе у  стан, одмори  се  и  врати  кључ на  исто  место.
Дамјан  није приметио  ништа необично у  стану, све је лепо сређено,уредно, али мирис му није  давао  мира... Ваздух је  био  тежак, притискао  је  груди, тешко се  дисало под теретом...
Пробудио се,  не знајући  ни  када  је  и  како је  заспао. Седео је  у  фотељи. Ко зна  колико је  спавао... А сат је показивао да то није дуго трајало. Сада већ одморнији  и  мање  уплашен,  као  да је  савладао страхове  од  непознатог  Дамјан  лагано, сигурнији  у  себе, уми се над лавабоом и погледа своје  лице. Замисли се, покушавајући да  се  присети  колико дуго није видео Алексеја, осмехну се на помисао  да ће га видети.
   ...
У дато  време , неколико минута  раније  стајао је пред адресом где је  требао доћи. Пригушено светло на спрату било је  знак да је, баш ту, место сусрета... На  улазним вратима  стајао  је човек  чије лице није видео, а он  као  да  га  није ни примећивао. Једноставно, нису  обраћали  пажњу  један  на  другог. Дамјан прође мирно, сигурног корака, и  већ се  налазио  недалеко од  собе из  које  је  допирала  светлост... Још  један човек-сенка је  стајао, сличан претходном. Сенка му  левом  руком показа да  уђе  и  без  речи  га  упути  на место крај  прозора ... А соба је  била  руина, али  са  поређаним столовима и  столицама у  нереду. Зашто овде и  шта све  ово  значи - помислио  је  Дамјан. О  каквим  се  глупостима  ради? Пожеле да се     продере  из  свег  гласа и  заустави  овај одвратни  сан, али трже се  из  размишљања  када  зачу  мноштво  корака  који  су  складно пели  се  уз  степенице. Сенка која  је  стајала  на  вратима укочи се  као  кип, знак  да неко, велика сенка  можда стиже...
Одједном се у  соби налазило неколико људи, више од петоро,  како  је  назирао Дамјан кроз пригушени  мрак. Велика  сенка  стајала  је  наспрам  њега, а  остале  у  реду  са  једне  и  друге  стране. На  њега  нико  баш  нико није  обраћао пажњу, као  да  не  постоји,  или  као  да  сви  знају  да је  ту  али  им  је  безначајан, неважан. Велика  сенка  започе  да говори, подижући глас до неког  стакленог  тона од  којег се  леди  крв. Говорио  је  неразумљивим  језиком. Да ли је читао, наређивао или -  већ  било  шта,  сви  су  укочено стајали, хипнотисани, у  трансу, а  Алексеја  није  било, његово  лице  није  се  назирало  испод  било  које  капуљаче,одоре, не  он  није  тууууууу... Велика  сенка је  и  даље говорила, глас је постајао  језивији. Дамјан  ни  једну  једину  реч није  разумео,али је осећао  превару,лаж...
Нечији  глас  скоро  крикну  тако  продорно да се  сенке ускомешаше... Одзвањало  је  ЛАЖЖЖЖЖЖЖЖЖ, ВЕЛИКА ЛАЖЖЖЖЖЖЖЖ...
Није  се  сећао  ничега, једноставно, само  се  налазио  на некој клупи, будио  се  да  будио се  из  сна цвркутом птичица  и  водом  сунца  које  га је  освежавало...
Чули  су  се  топови, гранате су  падале све ближе и  ближе, звук  тенкова  је  био  ту  негде надомак  рова... Непријатељ је  бивао  све  ближи, још  мало  и  све  ће пасти,катастрофа, одјекивао  му  је  глас  неког  хистеричног  ко наређује  повлачење – назад, само  назад. Левим оком посматрао  је призоре  лета, поља, реке,кровове  града који  никада  више  неће  видети, знао  је  да  је  сада  крај  и да одлази. И  поред свега, није му  било жао  због овога што се догађало,  жалио је само што због  повеза  на  десном  оку  не  може  видети онако како  жели  пуну слику  да  је  понесе у срцу, у  уму, слику нечег  најдражег. Слика  коју  носи је  поцепана  остаће  избрисани  детаљи, ситнице  које  му  значе, ништа  неће  бити  како  је  желео...
Војска и  људи у  збегу били  су  већ  одмакли. На  зачељу  колоне  тромо  је  ходао, повијајући  се. Ослушкивао  је  колико  још  има  до  тог  фамозног  уточишта, неко је говорио мало,неко мало више,али знао је једно  када угледа обалу реке знаће да је надомак дома.“Дома“ како је то горко и иронично...Сумрак је,река је пређена,спас је ту,а он никаквог осећања,а остали били  преплашени и  срећни, а  он  он  је  само  желео  да се умије, спере земљу рова, смрад  барута, и  да  усни. Отвори  славину жмурећи  и  пружајући  руке  да  шакама узме  воду,  али  руке је  нису  осећале. Кроз  магловит поглед угледа неку  црвену  течност налик  крви. И на  другој  и  трећој славини текла је  иста течност, али  то  га  није  плашило. Из унутрашњег  џепа  извади  умрљану  заставу, милујући је  као драгоценост. Пољуби је  уснама, сети  се  да је  заборавио да  је  опере. Испирао ју је складним покретима. Црвена  течност  спирала  је  мрље, застава  је  бивала  чиста, сјајна ....
 

СЕВЕРНИ ГРАД

„Кад здравим оком угледа дворац испред себе,, запита се да ли сања. Да! Био је то дворац који је због прича из детињства остао урезан у његовом срцу! Задрхта као да види рај а не ледену пустош.“

Нико са сигурношћу не може потврдити када се овај догађај одиграо. Могло је то бити у раздобљу између пада западног и пада источног царског града или, пак, у време када су вандали пљачкали а племена се покретала из различитих праваца док се крај њиховог путешествија није могао ни назрети а још мање видети.
 Да, време лутања, мрака и крви која је реке чинила већим,  препреке непремостивим и заустављала све живо и неживо.
То се догађало у тренутку хиљадугодишње историје части и бешчашћа; слободе и инквизиције, али нико овом догађају не може ни приближно одредити време у коме се збио.
 Једнооки бољар, кнежев витез, са завојем преко левога ока, јахао је изнемогао  кроз  снежну пустињу велике земље. Ту је увек било леда, али сада, зима и  ветар  севера ломили су кости, наносећи бол, затварајући и здраво око бољара, који ни сам није знао како се ту нашао...
 Послење чега се сећао био је бој. Крвава битка код смарагдног града на обали топлог, зеленог језера, у којој су кнежеви војници јуришали на косе очи и чудне људе који су им палили све: жита, куће, отимали децу,  жене... Јуришао је храбро са њима, јашући први до  кнеза, а од силине жеље да посече непријатељске главе, радио је то немилице.
 Победа је била величанствена! Испред њих су бежали дивљи људи остављајући плен, а  он, умазан крвљу непријатеља, жудео је да потрчи низ камене степенице, стави печат победе и буде  уписан у књиге-сведочанства о храбрости и победи над злом, које ће се читати вековима касније...
Одједном, нестале су године; избрисане моћном руком, као прашина са стакла, а он, сам, ниоткуда,  кроз снежну пустињу јаше данима. Можда и месецима, ко зна,  без иједне јасне мисли у глави и циља пред оком. Али, нека искра која је притајено тињала у срцу, говорила је да му предстоји још један бој; битка за коју не зна где и када ће се одиграти...
 Најзад, једући кору са дрвета, као да сваки залогај бистри ум, одагна авети и угледа знак који је показивао да северни град мора бити ту негде; исти онај град, замак пустоши кога и најхрабриј заобилазе, јер... многи су ушли, али нико није изјахао из њега. Легенда коју је у детињству чуо, говорила је да је у њему камени кип окован ледом. Временом, утихнула је прича о граду и леденом кипу. Живела је једино у тој искри на дну његовог смрзнутог  срца...
Кад здравим оком угледа дворац испред себе, запита се да ли сања. Да! Био је то дворац који је због прича из детињства остао урезан у његовом срцу! Задрхта као да види рај а не ледену пустош, од које су се многи плашили при самој помисли.
За тили час сјаха са коња и потрча низ  бедем клизајући се, посрћући, али није одустајао.  Гледао је лево, десно, тражећи врата иза којих би излазила светлост, како, већ, легенда каже.  Узалуд...
Тек, на месту које би можда погледао када изгуби  последњу  наду, сноп топле, бљештаве светлости подиже га и спусти пред кип девојке, која је седела на мермерном престолу окованом ледом. Окруживали су га мачеви, лобање, костури, остаци одеће. Није било ниједног знака борбе. Загонетка...
Док је гледао кип у очи, осети да малаксава и клоне. Тај поглед га је привлачио себи чудном снагом, а женско тело је зрачило топлином коју није могао објаснити. На тренутак помисли да је то замка и да су тако и његови претходници настрадали, јер...немогуће је да... Одговор мора да постоји!
Откуд гомила мачева, напола истопљених, кад нема ватре? Да је има, зар се и лед не би истопио? Одакле долази топлота која га прожима?
 Не знајући шта да чини, уморан, леже крај кипа. Наслони превијено око на ноге камене лепотице и заспа блаженим сном.
 И даље није знао шта се дешава кад се пробудио у води и зачуо глас који му је говорио: „Ти си мој заштитник. Чекала сам те вековима, сама, од  бола залеђена. Знам, питаш се шта си учинио?“ рече девојка благо се осмехујући. „Било је и храбријих од тебе, тек да знаш, али без срца. Пољубио си моја стопала и не знајући да то чиниш. Клетва је нестала. Витеже, имаш  љубав, не  силу, узми ме и ...“
 Две прилике јахале су на коњу. Сунчани град је смениo северни, а њих двоје...

СЕБАСТИЈАНОВ САН, БУЂЕЊЕ И ОБРНУТИ ТОК

   Себастијан  је мирно спавао,чак превише мирно,сањао је дубоким сном.За тај сан само је  он  знао,други то нису примећивали.
   Између снова одвијао се живот,тзв живот који је живео тзв он Себастијан.То су били  низови поновљених радњи,слика са изгубљеним и додатим ликовима,позадине у којој су  се смењивале боје годишњих доба.
   Мора да је прошло доста година,можда и  деценија ,он би то приметио тек када  би  с времена на  време умивао лице у оловној води,огледајући се у лименом огледалу...Тек тада би препознао неку нову  бору која би се појавила,али ништа необично,јер сенке,људи који су ходали,лебдели крај њега никада нису показивали да  примећују промену.
    Било је пролеће,можда и није било,ко зна које доба године и ко зна која година у низу незапамћених бројки,ништа у ничему јер није ни постојао покрет лица  који би  показао  емоцију,да  само је затворених очију жмурећи уживао  на љуљашци на крову зграде и  сањарио јер тај  дан  је био  одређен за  сањарење...
    Осети да га неко,нешто или  ...посматра,жмурећи је  осећао  силину погледа,пријатне топлине,отварајући уморне очи,назирао је  две зелене жеравице,све  више и више отварајући очи,жеравице су постајале очи,непознате очи,јер свачије препознаје,памти,а ове никада није видео.
   Будио се и  са његовим буђењем контуре сенке постајале су све јасније карактеристике,ништа се претварало у ЊУ.Неку непознату жену птицу,лабуда,који крилима га грли,буди...Сан који би уплашио,јер ништа лепо већ дуго не постоји као  ни ружно,али ово је  сан или буђење...
Већ потпуно будан покуша да дотакне усне,измичу се,час лево,час десно,играју се,осмехују,буде га...Себастијан пожеле да  сања,да се не распрхне ...овај...
   Себастијан се будио,ускоро треба да  крене на посао,рутина је пред  њим,али иза њега је  сан,буђење,испред њега је сан,буђење...Погледа се у огледало,било је право,покваси руке,па лице није осећао  мирис  олова,била је  вода,чиста,будио се,будан је,то је БУЂЕЊЕ зар не?