Štampa
Kategorija: Književnost
Pogodaka: 2019

Autor: Zoran Surla
Prof. dr Goran Stanivukvić diplomirao je na novosadskom Filozofskom fakultetu, a magistrirao i doktorirao na Beogradskom univerzitetu. Već godinama važi za jednog od

najvažnijih šekspirologa, a na Fakultetu za pravne i poslovne studije “Dr Lazar Vrkatić” u Novom Sadu održao je predavanje o nepravedno zapostavljenim, najranijim godinama stvaralaštva najvećeg dramskog pisca svih vremena.

Kako ocenjujete mišljenje akademika Jovana Strikovića da je Njegoševo “Neka bude što biti ne može” dublja i jača misao od Šekspirovog “Biti ili ne biti, pitanje je sad”?
– Mislim da te dve rečenice dolazi iz dva različita vremenska i kulturna konteksta i da bi u tom smislu i jednu i drugu trebalo meriti dobom u kome su nastale. Zanimljivo je da Njegoševa rečenica zvuči kao verzija Hamletovog “To be or not to be”, pa se onda možemo zapititi kako je Njegoševa značajnija ako je već prepoznajemo u starijoj Šekspirovoj. I “Luča mikrokozma” ima dosta vezâ s nekim od Miltonovih i Šekspirovih filozofskih drama. Ta pitanja nisu toliko domen komparativne književnosti, već su značajna za pojedinačne kulture iz kojih dolaze. Hijerarhijom vrednovanja zapravo se ne može doći do suštine vrednosti svake od te dve velike misli.

Zašto se već vekovima provlače teze da čovek iz Stratforda nije pisao dela koja se pripisuju Šekspiru, već da su to uradili drugi autori?
– Teorije da su drame pisali Frensis Bejkon, Kristofer Marlou ili lord Eseks više nisu poseban problem, osim kod Amerikanaca koji su i dalje opsednuti pitanjem autorstva Šekspirovih dela. Nakon što je pre nekoliko godina film “Anonimus” ponovo raspirio ove strasti, poznati kritičar je pomalo iznervirano u engleskom stilu rekao: “Kad bi samo končano otkrili da je Šekspir bio Amerikanac, prestale bi te dileme”. Van sumnje je da je postojala osoba koja se zvala Vilijam Šekspir i da je bila povezana s njegovim tekstovima. Na koricama Prvog folija, zbirke većine Šekspirovih drama nastale sedam godina posle njegove smrti, kao ime autora komada naveden je upravo – Šekspir. Štaviše, priređivači Prvog folija Džon Hemings i Henri Kondel decidirano na koricama navode da je Šekspir bio njihov prijatelj s kojim su glumili.

Koliki je uticaj Šekspira na pozorište i pisce do danas?
– Šekspir je svakako imao jedan od najvećih uticaja na razvoj moderne drame i pozorišta, a skoro i nije bilo dramskog pisca, bez obzira na kulturu, da se njemu, na neki način, nije vraćao kao problemu, kao inspiraciji i kao vrsti dramske zagonetke koju bi trebalo rešavati. Isto to važi i za književnu i pozorišnu kritiku. Ni danas nema pozorišne kulture u kojoj se Šekspir ne izvodi i održava pozorište kao instituciju vitalnom. Istovremeno, podložan je eksperimentu i u tom smislu je vrlo dobar resurs. Svaka generacija traži svog Hamleta i Lira, ali ne znam da li to važi i za Magbeta, jer je specifično škotska drama vezana za istoriju te zemlje.

Kod milenijumskog svođenja, Italijani su rekli da je najveći pisac svih vremena Dante, Rusi su glasali za Tolstoja, Francuzi za Voltera, Englezi za Šekspira… Da li je u tim izborima bila naglašena nacionalna crta?
– Svakako da je bila. Svaki dobar engleski glumac i režiser reći će vam da je jedan od razloga zašto je Šekspir stalno na sceni engleskog pozorišta – njegov jezik. Na Šekspirovom jeziku, nama klasičnom, ali zapravo ranomodernom engleskom jeziku, uči se drama. Bio je toliko fasciniran fenomenom jezika, koji je u vreme kad je počinjao da piše bio u određenom stanju gibanja, da se on najpre utopio u njega, a zatim stvorio nov svet koji je potom iznedrio nove svetove. Ako je gluma umetnost izvođenja reči, onda nema bolje prilike od Šekspira i njegovih reči.

Kako deci približiti ne samo Šekspira nego i druge velikane kao što su kod Srba Njegoš, Crnjanski, Ćopić…
– To je jako dobro pitanje, ali odgovor nije jedostavan. U svakom slučaju, treba naći način da se veliki pisci atraktivno predstave novoj publici. Jedan od tih načina je i ono što radim na svojim predavanjima, a to je – mikroanaliza. Usredsrediti se na značajne detalje i pokazati na njima kako izgleda ono što zovem Šekspirova autentičnost, istaknuti sve što delo i pisca čini drugačijim, zanimljivim, škakljivim, problematičnim, frustrirajućim…