Пише: Радован Б. Милић
На једном од прошлогодишњих путовања Европом, упознао сам, мени многе нове образе. Опазио сам, а то се дало приметити, да српска, и остала расељена лица
пореклом из бивших република СФРЈ, показују огромно занимање за писану реч и издаваштво, што је у сваком случају похвално, али и сасвим довољно. Похвално је, да су у свеопштој ери добровољно присилне асимилације успели задржати у употреби фундаментални људски - изворни или народски говор у дијаспори. Напором који улажу на очување националног идентитета још једном потврђују да су српски језик и култура постојали много пре него и језици и културе које су данас распрострањене широм Европе, а у не ретким приликама и света. Ово је посебно симптоматично када се ради о поређењу и писаној комуникацији појединих народа, насталих много много доцније. Врло је важно, због каснијег излагања, да не заборавим споменути Анатолија Алексејевича Кљосова, професора биологије Харвардског униветзитета, који у свом научном раду износи тврдњу да је српски ген R1a1 стар 12.000 година, и да је на основу постојећих, а познатих мутација, тај исти професор Кљосов дошао до закључка да сви Словени потичу са Балкана. И то не било где са Балкана, већ из данашње Србије и Босне. Професор је такође сачинио листу речи које су остале сачуване дуже од 150. векова, а међу њима се налазе речи : „мајка“, „не“, „шта“, „чути“, „човек“, али и неке као што су: „тећи“, „пепео“ и „црв“.
Приметио сам још, и за похвалу је, да за расељена лица не постоје географске границе, да се међусобно друже, да су организовани у културна друштва која ничу као печурке после кише, али и то да се њихово интересовање посебно задржава и врти око књижевности и драматургије. Све би то било лепо, да није другачије.
Оно што није за похвалу и што ми је посебно остало урезано у сећању, је податак, да су у претходних неколико година, само у једном граду Европе, издали око стотину педесет књига. После јавног признања сопствене неписмености „писмозналаца“, да је на сцени издаја књиге, потпуно ми је јасно, да упркос брисању географских граница из сопствене свести, појединци и оснивачи „културних“ удружења, „писмозналци“, „писци“ и „драматурзи“, живе у врло скученом и омеђеном простору личне „интелектуалности“, безосећајно газећи српски језик, који је како видимо постојао сто педесет векова пре ових који данас неписменошћу издају сопствено писмо објављујући неке, у најблажој форми речено, књиге чудног садржаја. Да није тако, сигуран сам да би бар неко од њих знао да се књига не издаје, већ да се штампа или објављује, а да се издају вера, човек, језик и домовина.
Укидајући географске границе, рушећи ограничења слободе кретања, писци о којима је реч, неписменошћу успостављају неке друге, нове, још жешће и шкодљивије, а притом армирано непремостиве барикаде између њих самих, њиховог „српског књижевног израза“ и лингвистике као науке о језицима. Упркос јасноћи незнања, материјално добро потковани, упорно истрајавају у подизању папирнатих споменика себи за живота. Вероватно се ту ради о жељи наговештаја потоњима, да су им предци живели и били „значајни“ у неком времену, не сањајући да ће потомци схватити како се ту радило o саморекламерству и погрешној инвестицији, те да су такви споменици непостојани и да ће бити разграђени оног тренутка, чим мајка природа разгради њих саме.
У посвађаности, па макар и са самим собом, није увек само један крив. Да не би било забуне, потребно је знати и следеће: Данас је могуће, а тако обично и бива, јасно препознати две врсте издавача. Први, који желе остварити и квалитет и профит, а притом за објављивање књига несебично ангажују врхунске људе из струке, и други који у овој друштвеној делатности гледају само профит, не обазирући се на вредност, доприносећи у великој мери хаосу на књижевном небу, спајајући „гастарбајтерско“ богатство са умешношћу зарађивања на подручју на коме делују. Они врло добро знају да објављивање једне књиге у тиражу од максималних 500 примерака по некој процени кошта између две и три хиљаде евра. Ако притом избегну ангажовање струке (лектора, коректора, рецезента, графичко дизајнерско обликовање) без којих књига уопште не би смела угледати светлост дана, остаје јасно да је зарада објављивача по штампаном тиражу огромна. Једина брига таквих објављивача у свету беспарице је привући што више оних који имају довољно цекина за подизање сопственог папирног споменика. Због тога, такве књиге није потребно читати да би се схватило како се ради о издаји књиге о којој „писмозналци“из расејања без увијања и отворено јавно, али и несвесно говоре. Потребно је само пажљиво саслушати те надобудне ауторе.
За разлику од „горњих“, у дијаспори постоје и писци којима лингвистика и правопис нису страни нити далеки, и који својим стваралаштвом и писаном речју подстичу на писменост и очување и језика и писма, и не само у дијаспори, већ и у матици. Њихова борба је видна, али без резултата у спречавању надирања хиперпродукције „горњих“, опомињући их да се ману ћорава посла, да престану брукати пре свега себе, а наравно и Милоша Црњанског, Војислава Илића, Бранка Радичевића, Алексу Шантића, Десанку Максимовић, Ђуру Јакшића, Јована Дучића и остале истинске великане српске књижевности. Свестраност свог стваралаштва споменути писци не усмеравају само и једино ка естетској књижевности; романима, приповеткама и кратким причама или афоризмима, већ храбро јуришају и врло су вешти у писању политичких есеја и коментара.
И заиста. Онај ко своју књигу, по соственом признању, нити штампа нити објављује, већ издаје, не завређује ничије губљење времена, па ни моје. Због тога сам са европског пута, у коферу, донео једну дебелу књигу, свестан да дебљина, насупрот могућој оргиналности у минимализму, не значи аутоматско и квалитет неког дела. Моја пажња је била усмерена ка књизи изабраних и објављених (политичких) коментара из претеклог времена, али, мало чудног наслова.
Сутра: Осврт на књигу из мог кофера (други део)