Štampa
Kategorija: Književnost
Pogodaka: 1830

 Radovan-B.-Milic-285x300 Small 

   Пише: Радован Б. Милић      

Књига на 300 страна, књига о којој je реч, има издавача-објављивача, потпуно је, чак бих рекао врхунско технички опремљена, са тврдим повезом, одличним графичким

дизајном, предговором уредника, и каталогизацијом у публикацији Народне библиотеке Србије.
       Њен аутор је, вешто користећи огромно стечено животно и књижевно искуство, које захтева свеобухватно и не мало знање, храбро приступио врло компликованој техници преметавања и филтрирања речи из наслова књиге, истичући притом важнију реч напред у циљу слања што кориснијих и сажетијих информација читаоцу о ономе са чим ће се евентуално сударити између корица. Можда је управо такво играње речи у наслову изазвало и захтевало да баш ту књигу одаберем за „књигу мог кофера“ и да баш њој поклоним потпуну позорност. Свестан ауторове умешности баратања речима, његовог богатог животног искуства, врло често протканог реторичком дрскошћу, не либећи се у примени принципа застрашивања и претњи, одлучио сам да пажљиво анализирам књигу коју други или нису хтели или су избегавали да се са њом хватају у коштац.
О рецензији књиге из кофера
       Уредник и рецезент „књиге из мог кофера“, у предговору на преко шест страница, покушава, пре свега,  дочарати читаоцу и одпослати му слику о потреби дивљења аутору, препричавајући занимљиве епизоде из личног познанства и дружења са њим. Не пропушта прилику ставити до знања, како је аутор спреман да се „за данашње појмове, на помало  груб и запенушан начин“, обрачуна са неистомишљеницима, па нам на неки начин сугерише, како је са писцем књиге лепше бити лепо. Поред свих „пишчевих необичности“,  уредник и рецезент књиге се присећа и  пише да је „до данашњег дана опчињен његовом невероватном ефикасношћу“, ткајући и обасипајући нас личним заносом према писцу. Не заборавља ни џемсбондовску улогу, сналажљивост и храброст у прекограничној примо-предаји извесног документарног материјала, за који је писац ангажовао никог другог, до самог полицајца пишчеве нове земље гоститељице, која му је пре тога одобрила политички азил. Описујући ове, тако рећи авантуристичке догађаје из живота аутора књиге „из кофера“, у које не треба сумњати, рецезент и врли познаваоц писца, на тајновит начин, некако чудно заплетено, са невероватном запакованошћу речи, конструктом, покушава створити утисак пишчеве уплетености у све и свашта, повезујући га са откривањем неких од такорећи светских афера давних година, које су узнемириле свет. Упркос томе да се књига коментара бави „српским питањем“ рецезент се, по мом скромном мишљењу, упушта у њему недозвољену радњу изношења сопственог политичког мишљења, несхватајући или схватајући своју улогу у књижевном делу. Његов предговор оставља утисак и вероватно је тако, намерно избегнутог одпошиљања јасне поруке и обавештења читаоцу о заузимању одређеног сопственог рецезентско - критичког става према делу које му је било поверено. Предпостављам, а итекако је лако закључити, с'обзиром на међусобно дугогодишње познанство писца и уредника, да је рецезент-уредник  пао под утицај аутора, и да се једноставно није могао правилно, ни довољно критички добро, осврнути на књигу из мог кофера. Последично, предговор је остао и без потребног изражаја струке. Перфидно, а притом виспрено, на крају предговора, свестан учињених пропуста покушавајући да се огради и заштити, рецезент упозорава читаоца, тешећи ваљда самог себе, како ће деца комунизма „тражити сваку длаку у јајету књиге из кофера“. Ваљда због тога, или из само њему знаних разлога, предговор завршава ироничном констатацијом о Србима као „галијотима у деценијској служби под страним заставама, учени да неко други мисли уместо њих, а њихово је само да једу отпатке, веслају и повремено се подмећу као топовско месо“, подсећајући „да што пре науче гледати у сопствени компас“, пре ће разумети књигу из мог кофера.
       Књигу из мог кофера заиста треба разумети. Аутора посебно. Остаје нејасно зашто је није, и зашто га није успео разумети рецезент, и због којих и чијих „виших циљева“  се  није осврнуо на спорне тврдње из књиге, а морао би.
Оцена предговора: Довољан

       IMG SmallСпорне и дискутабилне тврдње у „књизи из мог кофера“.
-     Синиша Павић новинар Слободне Далмације, и аутор „књиге из мог кофера“, по
мом схватању, а њиховој тоталној неподударности и политичком опредељењу, играјући на карту мале вероватноће, да су  њих двојица икада били у некој међусобној узрочној вези, а да притом употребљавају потпуно исти наслов, је више него збуњујуће за читаоца који свестрано прати како књижевне, тако и политичке објаве. Остављам могућност да се ради о најобичнијој коинциденцији, мада је у питању разлика од две године. Новинар Синиша Павић објављује свој чланак у Слободној Далмацији 2007.године, а „књига из мог кофера“ је објављена 2009. уз дужну напомену, да књига о којој је реч садржи  чланак сличног, не истог наслова, објављен давне 2005. године. Изложено запажање не би требало изазвати гнев ни аутора „књиге из мог кофера“, нити аутора чланка у Слободној Далмацији, већ би ми на неки начин обојица морали бити захвални, због упозорења на постојање евентуалног плагијата, па макар се ту радило само о наслову.
Рецезент, писац предговора књиге, о овом детаљу није споменуо ни реч. Зашто?

-       Да ли је аутор књиге из мог кофера прочитао написани предговор пре него што је књигу дао у штампу? Ако је прочитао, зашто и како је могао прећутати и не кориговати рецезента који је написао:
       „Непосредно по откривању нацистичке прошлости генералног секретара УН, Курта Валдхајма, који се управо био кандидовао за председника – аутор књиге из мог кофера је доживео и преживео први атентат“.
       Мислим да се ту ради о чисто инструисаном или удворичком конструкту, или пак о покушају додворавања и величања аутора из било којег разлога за који би једино могли знати аутор и писац предговора. Да је аутор књиге из мог кофера био рањаван, и да је родољуб, у то нико не сумња, али да аутор књиге о којој је реч има било какве везе са откривањем нацистичке прошлости генералног секретара УН, подлеже и сумњи и дискусији. Опште позната ствар је, да су српски новинари Вук Јовановић у Америци и Данко Васовић у Европи, незнајући један за другог, по личном убеђењу радили корисну ствар, трагајући за подацима у вези са афером Валдхајм. Новинар Васовић је због тога постао унутрашњи непријатељ тадашње Југославије, кога су пратили, прогонили и на крају ангажовали извесног чилеанског држављанина како би извршио убиство Васовића. Новинар Васовић је успео преживети, добио је отказ у „Новостима”, а инспектор Радишић је 1996. године због повезаности са Васовићем убијен испред своје зграде на Карабурми у Београду.
       Да ли је то знао рецезент књиге из мог кофера, пишући предговор, или је сматрао да ће ипак успети завести читаоца својом списатељским умећем убеђивања, наводећи га на помисао како је аутор књиге о којој је реч учествовао у откривању ратног злочинца Валдхајма и због тога био рањен, остаће нејасно.

-      Тврдња аутора књиге из мог кофера, да:
 „Албанци на јужном делу Косова и Метохије не могу имати већа права од Срба у Републици Српској", даје могућност и може отворити полемику великих размера и дискусија, због једноставног разлога што такво мишљење не држи воду.
       Потребно је знати да су на Косову и Метохији живели и живе Шиптари или Арнаути (alb. shqipëtarë) и да је „комунизам“ својом идејом, супротној српским интересима и са посебним циљем, шиптарске досељенике на Косову и Метохији именовао Албанцима, па их данас због тога многи у свету и називају погрешним именом - Албанцима. То наравно није ништа чудо, јер су нам садржаји »комунистичких« памфлета, идеја и злочина дошли главе као народу. Чудно је то, да виспрени аутор књиге из мог кофера, огорчени борац против комунизма и комунистичких  идеја, тако помирљиво и сагласно прихвата, па чак и употребљава и користи се »комунистичким«  методама преображавања шиптарског досељеног племена на Косову и Метохији у албански народ, што они заправо нису, нити су икада били. Албанци имају своју земљу Албанију, а Косово и Метохија су српска земља у којој живи шиптарска дијаспора. Ова врло спорна тврдња у књизи, у сваком случају није написана из незнања, у то сам убеђен, али је вешто провучена са неким одређеним и посебним циљем, за који је аутор вероватно био мишљења да ће остати незапажено. У прилог моје тврдње, довољно је да бар за почетак, надајући се да нећу изазвати ширу полемику, цитирам део из научне анализе проф. Каплана Буровића, који у свом делу КO CY AЛБAHЦИ?  пише:
 „Албанци нису били не само на Косову и Метохији, већ ни у самој Албанији, кад су Срби створили, консолидовали своју прву државну творевину у овим областима под руководством својих жупана, који су се супротстављали византијским окупаторима, прогласивши се краљевима и царевима. Кад су Часлав и дриги Срби стварали своје српске државне творевине на Косову и Метохији, тамо није било живе душе албанске. Свесни овога, и сами албански научници називају Шиптаре Косова и Метохије Дијаспором“.

       Придодавши научном доказу проф. Буровића и доказе из научног рада професора Кљосова, у потпуности би требало одбацити као нетачну, па чак и злонамерну тврдњу аутора књиге из мог кофера, који је на неки начин, из њему знаних разлога сагласан, да Шиптари Косова и Метохије морају имати права, али не већа, него што их имају Срби у Републици Српској. Није ли то, на лукав начин, аутор књиге, већ признао Шиптарима државу на српском Косову и Метохији?  Не види ли он то у њима народ на српској земљи, који би се морао изједначити са Србима у Републици Српској по државном уређењу. Заборавља ли он то, да су Срби у Републици Српској уставовотворан и конститутивни народ, па тако малициозно тврди, да Шиптари не смеју имати већа права. Значи ли то да могу и морају имати иста? Како, када већ доказасмо да су Шиптари ништа више него дијаспора на српском Косову и Метохији, са свим правима која дијаспори припадају, и плус са правима националне мањине, која им не припадају, јер национална мањина нису. Због чега је, и како је рецезент могао мирно прећи преко овакве тврдње? Он или не зна да се Срби из Крајине не могу упоређивати са Албанцима на Космету, или то намерно прећуткује. Преко свега, Срби у Крајини су браћа са Хрватима, док су Албанци на Космету заклети непријатељи српског народа.

       Осврт на књигу из мог кофера не би требао никога онерасположити нити разјезити. Оног тренутка, када је изашла из штампе и свој живот наставила самосталним путем, она је престала бити власништво аутора и постала је јавно добро или зло. Сходно томе, све оно што је јавно, подлеже и јавном суду, похвали или критици. У сваком случају ову књигу треба прочитати. На читаоцу је да о њој каже-да задњу реч на основу којег би се формирало коначно мишљење о њеној историјско-литерарној вредности.

       Овом књигом је аутор по ко зна који пут доказао да га можете или волети или мрзети, променити га не можете. Такав је какав је. У сваком случају би га требали читати, хвалити, али и критиковати. Сви смо подлежни похвалама, критици и осуди, па зашто би он био изузетак.

Сутра: Плес испред славске свеће (Трећи део)