Štampa
Kategorija: Književnost
Pogodaka: 1637

307785 102389329872536 2076128699 n Small

РЕЦЕНЗИЈА

   Добрим познаваоцима савремене поезије у дијаспори, нарочито оне која се ствара у Немачкој, име Зорке Чордашевић је добро познато – не само по завидном броју освојених награда и признања на разноврсним конкурсима у земљи и свету већ, пре свега, по великој патриотској оданости завичају и родној груди, по снажној љубави и стваралачкој везаности за епску традицију,

косовски мит, актуелне друштвено-политичке токове и дешавања у окружењу. Романтичарски распевана и надахнута народним десетерачким стихом, Зорка Чордашевић, иначе, ауторка неколико занимљивих песничких књига за децу и одрасле, исписује поезију у строго римованој форми (сонет, сонетни венац), при чему показуеј да је овладала овом формом и њеним занатским законистостима.
Завичај и домовина су две главне идејно-тематске окоснице ове песникиње, која носталгично, ангажовано, па чак и самокритички пева о колективном удесу и судбинским недаћама нашег народа, о његовом историјском потуцању и несналажењу у свету силних моћника и западних земаља.
Косовска драма пулсира у већини њених сонета, осећа се дах и дух епске поезије, па чак и гусларске поетике. Зорка је песникиња традиционалистичког кова, која није наклоњена модернистичким тоновима и савременом сензибилитету, па је у потпуности окренута евокацији историјског наслеђа и богатој националној прошлости с обе стране Дрине.
Песме су ритмичне и занатски складне, а неке од њих су награђиване и похваљиване на разним такмичењима и литерарним конкурсима у земљи и дијаспори, што још једном указује на поетесино стваралачко присуство и собеност.
Др. М. Ђуричковић

 

 

ЖАО МИ ЈЕ

 

Семберијо моја, доста ти дугујем
а ти мени исти –  можда много више.
Моја болна душа елегије пише
лутајући  свијетом за тобом тугујем.

Не могу те клети, ни благослов дати
што ме туђој земљи малољетну даде,
што оставих твоја поља и ливаде
крај Дрине и Саве гдје се класје злати.

Што ми родно село отргну из груди
препусти  ме туђим улицама врелим,
па све што је моје да сањам и желим
гдје погледом мрким презиру ме људи.

Што остадох жељна прашњавога пута
гдје још моје стопе к´о свједоци стоје,
ту заувијек срце моје, остало је
гдје с ормана мирис шири дуња жута.

А знам да си могла и више и боље
у будућност мало да си погледала,
из наручја твога ти ме не би дала
само да си хтјела, да је било воље.

Дугове ти враћам, плетем ти сонете.
Ко дугује коме више важно није.
Ал´  морам ти рећи, за све жао ми је,
за патње и сузе, снове одузете.

Сад ти само једно моја душа иште.
Кад јој зоре буду одбројане плаве.
Кад јој свијећа буде сјала изнад главе
да јој тада пружиш вјечно коначиште.

Зорка  Чордашевић