Štampa
Kategorija: Književnost
Pogodaka: 322

Akademik dr Kaplan Burović, koji danas živi u Ženevi, najstariji je jugoslovenski disident. U jugoslovenskim i albanskim zatvorima proveo je više od četvrt veka. Poznat je kao publicista, književnik i naučnik, balkanolog i albanolog.

Do sada je objavio 130 knjiga na nekoliko svetskih jezika. Njegov bogat naučno-istraživački rad prožet je zaključcima koji izazivaju žestoke reakcije među Albancima zbog njegovih tvrdnji da Albanci nisu ni Iliri, ni Pelazgi, i da su Albanci sa Kosova i Metohije uglavnom islamizovani hrišćani.


Titula kao greška

- U vreme kada sam izašao iz albanskog zatvora, albanski intelektualci su oformili novu Akademiju nauka i umetnosti. Oni se nisu pokoravali ni Beogradu, ni Tirani. Bili su protiv Josipa Broza i protiv Envera Hodže, a pošto sam ležao u zatvorima u Jugoslaviji i Albaniji, i ne pitajući me proglasili su me članom Akademije nauka i umetnosti albanskih intelektualaca. Kao filologa imenovali su me za šefa odseka književnosti i albanskog jezika, misleći da sam Albanac. Kad su saznali da nisam Albanac, već Srbin, prekinuli su sve veze sa mnom, a od sramote mi nisu oduzeli titulu doktora i akademika - priča Burović.

Ceo život se borio protiv albanskih falsifikatora naučne istine, a njegove argumentovane teze da Albanci nisu autohtoni narod, prihvatili su svetski naučnici i institucije. Međutim, svoje slobodoumno razmišljanje u mladosti skupo je platio. Veći deo života je proveo po zatvorima kao književnik - disident.

Zbog navodne neprijateljske propagande u Jugoslaviji je odležao godinu i po dana, a za isto delo neprijateljske propagande u Albaniji je bio osuđen na 43 godine zatvora, a odležao 31 godinu. Ove godine puni 80 godina života, a kako kaže, da je Enver Hodža živ i danas bi bio u zatvoru.


Akademika Burovića sreli smo u Skoplju gde je došao da u Državnom arhivu Makedonije potraži svoj dosije na osnovu koga je u mladosti bio osuđen na 18 meseci zatvora.


- Kažu da sam poemom "Bojana" postao disident broj jedan. Ne znam da li je to istina, ali znam da sam poemu skoro platio životom. Napisana je na srpskom jeziku, a prvi put je objavljena 1952. godine u Dubrovniku, a kasnije i u Beogradu, u listu "Iskra". Čim se pojavila, odmah me je pozvao Milovan Đilas i pripretio mi: "Ako nastavite da pevate ovako i dalje, pritisnućemo mi vama glavu tako da ćete zaboraviti pevanje i započeti lelek!" O čemu sam pisao u poemi? Reka Bojana je na granici Albanije i tadašnje Jugoslavije. I na jednoj i na drugoj strani se govorilo o narodnoj vlasti i socijalizmu, ali na svoj način, svaka optužujući drugu da su izdali socijalizam. U poemi "Bojana" ja kažem: "Obale joj s obe strane pritisnule ljute rane. Kuka, stenje, šumi, bruji, dokle vazduh nad njom struji. Miluje joj lice bledo i šapuće ne plač, čedo. Teci dalje, teci, teci, k moru hitaj, jade reci. Kaži šta si vidla tamo na golgoti, oj Bojano." Nazvao sam Jugoslaviju i lager socijalizam golgotom, i to su mi zamerili.


Turkinja i Udba

- Moja životna priča je duga i burna. Rođen sam u Ulcinju 1934. godine. Ove godine punim 80 godina, od čega sam 33 godine proveo u zatvoru u Jugoslaviji i Albaniji. Osnovnu školu sam završio u Ulcinju, a peti osnovne u Skoplju gde mi je živeo brat Dževdet Resulbegović, tada oficir JNA. Moj brat i njegova žena Paulina su mnogo uticali na moje obrazovanje. Oni su mi bili prvi učitelji. Selili smo se često, pa sam maturirao u Beogradu, a 1954. ponovo dolazim u Skoplje. Tu sam upisao Pravni fakultet. Posle godinu dana prebacujem se na Filološki fakultet, odsek albanologija. Prve priče i pesme pisao sam na srpskom jeziku. U Skoplju nisam imao stipendiju, a žena moga brata tražila mi je svakog meseca 4.000 dinara za kiriju i hranu. Srećom, moje pripovetke su objavljivane na albanskom jeziku i za to sam dobijao honorar. Pisao sam na srpskom, a Esad Mekuli u Prištini i Murteza Peza u Skoplju su ih prevodili na albanski. Jednom prilikom Esad Mekuli mi je rekao: "Daj, nauči albanski, pa sam piši na albanskom." Tako se ja odlučim da posle prve godine Pravnog fakulteta pređem na albanologiju.


Srpski vitez

Kulturno-istorijski centar Srpska kruna iz Kragujevca odlikovao je dr Kaplana Burovića zlatnom značkom Srpske krune i proglasio ga za srpskog viteza zbog "nemerljivog doprinosa širenju istine u dijaspori kroz književno stvaralaštvo o srpskom narodu i srpskoj zemlji, kojoj i sam pripada". Priznanje mu je 1. decembra 2012. godine na svečanosti u Aranđelovcu uručio Đuro Milekić, nosilac Ordena Đurđevdanskog krsta, redovni član Udruženja književnika Srbije i član Matice Srpske iz Novog Sada.


Radio je jedno vreme kao nastavnik književnosti u Tetovu.


- Tu sam upoznao Feriju, lepu Turkinju koja mi se predstavila kao Albanka. Uzeo sam je za ženu, ali sa njom nisam imao dece. Udba je 1958. godine uspela da me razvede od nje. Pre nego što je otišla kod svojih roditelja, ona mi je rekla da bežim jer će me uhapsiti. U to vreme ubacuju mi jednog učitelja, provokatora, koji me nagovara da pobegnemo u Albaniju. Kada je Udba videla da nemam nameru da bežim, uhapsili su me pod optužbom da sam vršio neprijateljsku propagandu i osudili na 18 meseci, koje sam do poslednjeg dana odležao.
Čovek diverzija

Nakon izlaska iz zatvora, otišao je u Ulcinj, zagrlio majku i oca, i tutanj preko granice u Albaniju.


- Nekoliko meseci pre mene to je uradio general Vlado Dapčević, sa kim sam se poznavao. U Albaniji sam rekao da sam u prolazu i idem za SSSR. Ali nisam imao sreće jer je Sovjetski Savez prekinuo diplomatske veze sa Albanijom. Vlado Dapčević se spasao, on je uspeo da ode u SSSR, a ja zaglavio u Albaniji. Kasnije su me smestili u logor jugoslovenske emigracije u Čermi, blizu gradića Ljušnje, gde su me zlostavljali. U tom logoru sam bio dve godine, a posle su me pustili iz logora i počeli da mi objavljuju pripovetke i novele.
 
Kraljevska krv

Posle razvoda u Tetovu Burović se u Albaniji oženio Vlahinjom iz Albanije, Verom, sa kojom ima dvoje dece, Dušana i Dušanku. Dok je bio u zatvoru, njegovu ženu Veru regrutovali su u albansku tajnu službu Sigurimi, tvrdeći da je njen muž agent Udbe. Posle su nju i decu, koja su i danas živa, proterali u jedno selo. Kada je stigao u Švajcarsku, oženio se Etlevom, po rođenju Mindzali, poreklom iz Albanije.
- Sestra njenog oca bila je udata za Đelala Zogu, koji je bio brat kralja Albanije Ahmeta Zogu. Sa njom ima sina Antonija. Tako da ovaj moj sin zajedno sa princem Skenderom Zogu, koji živi u Parizu, ima krvi iz istog kraljevskog izvora.

- Posle deset godina boravka u Albaniji uhapsili su me pod optužbom neprijateljske propagande. Branio sam se da nisam izdajnik, a to dokazuju dela koja ste mi vi objavili, roman "Izdaja" (Tirana 1965), zbirka pripovedaka "Odjek Koraba" (1967) i novela "Zmija" (1969). Da li u njima ima nešto protiv albanskog naroda, protiv komunističke Albanije i narodne vlasti? Sve su to bila dela socijalističkog realizma. U ličnosti Mula Mamer Hodže iz romana "Izdaja" Enver Hodža je prepoznao sebe. Posle toga, svi neprijatelji su ga posprdno zvali Mula. Osudili su me na 43 godine zatvora, od čega samo za neprijateljsku propagandu na 35 godina. U presudi je pisalo da sam u Albaniji predstavljao političku i ideološku diverziju. Odležao sam sve dok nakon ubistva rumunskog predsednika Nikolaua Čaušeskua i njegove supruge Elene nije počelo da gori i pod nogama tadašnjem komunističkom predsedniku Albanije Ramizu Aliji. On je naredio da me u decembru 1990. godine puste iz zatvora kako bi se u javnosti prikazalo da je u Albaniji počela demokratizacija. U zatvoru u Albaniji, gde su me redovno tukli i mučili, proveo sam 31 godinu. Sa mnom u zatvoru su bili članovi njihovog Politbiroa, Centralnog komiteta, generali, ministri, ambasadori. Svi su pušteni pre mene, a ni o jednom od njih nisu pisali u svojim novinama. Pisali su jedino o meni da sam u zatvoru bio kao agent Udbe.


Nakon izlaska iz zatvora, Kaplan je u strahu da će ga ubiti otišao sam u jugoslovensku ambasadu u Tirani, ali nije dobio nikakvu pomoć.


- Nekoliko dana posle toga otrovali su me, ali su me u bolnici spasili zahvaljujući jednom lekaru koji je pročitao moj roman "Izdaja" i bio rođak mog prijatelja Albanca. Taj lekar mi je rekao da mi je neko u piće stavio "tehnički otrov". Posle toga uspeo sam da odem u Švajcarsku. Prvo u Cirih, a zatim u Ženevu, gde i danas živim.