Милоје Вељовић је рођен 3.3. 1962. на Борикама код Рогатице. На Борикама је завршио основну, а у Рогатици средњу школу – гимназију.
Након тога завршава Педагошку академију у Сарајеву на смеру математика-физика и Математички факултет у Београду. Дипломирани је професор математике и информатике. У Београду живи и ради од 1990. године. Члан је неколико књижевних клубова.
До сада је објавио шест збирки песама и две афоризама. Добитник је многих награда за поезију и афоризме у земљи и иностранству.
ГАРОВ
Судба гадна поигра се са мном
Као ратник са пушком у рову
Зарасла је моја дедовина —
И остала кућа на Гарову!
Моје мисли тамо се упуте
Сваке ноћи пре морнијег снова
И прошке сам пожелео трошне —
Оне сада чувају Гарова!
Нестале су кокошке и мачке
Ни лисица тамо више нема
Зарђале браве на вратима —
Гаров соло покрај прага дрема!
Тужне врбе сакрио је коров
На све стране зацарило пруће
Ко год прође са уздахом пита:
Шта остаде од препуне куће!
Души сузе непрекидно капљу
Као вода за рањеним сомом
Живот кунем док испијам чаше —
Срце моје туче за Гаровом!
Окончаћу житак једном тамо
Поклеко сам пред судбином овом
Полако ми понестаје снаге —
Туговаћу скупа са Гаровом!
ДРИНСКИ ХОЛОКАУСТ
Крвожедци постадоше гладни
У канџама ратних камарила
И стене су плакале од бола ―
Због њихових нечастивих сила!
Плитка памет окупира разум
Јечи гора кô дечија звечка
Хладну Дрину опколише злоће ―
Иза грма појави се мечка!
Са планине у амбис кренуше
Загрљене честите девојке
Не дадоше да их неман стигне ―
Да им такне набујале дојке!
Као ласте с крилима слободе
У смрти су нашле олакшање
Свој су живот поклониле Дрини ―
Остале су вечно некаљане!
Историја сакри им голготу
Маћеха им и мртвима била
На њу Срби не имаше право ―
Деценија седам се тајила!
НОСТАЛГИЈА
Што старији, све ми већа жеља
Да се вратим гдје су ми корјени
Да се Дрини спустим са планина —
Да пробудим дјечака у мени!
Што гласнији, тишина ме гуши
Моју зебњу не примjети нико
Узалудно сапатника тражим —
Самоћу сам готово обикô!
Што празнији све ми већа нада
Да ћу старост провести у миру
Да ћу поћи гори Романији —
Да ћу душу уталит пастиру!
Што трзнији, то ми срце иште
Пар боала руменога вина
Да мислима Борикама кренем —
Тамо гдје су и Сјемећ и Дрина!
Што гладнији, то ми срце иште
Да се винем преко Мокре Горе
Да Вишеград загрлим кô некад —
Да лумпујем и пјевам до зоре!
Што тужнији то ми душа вапи
Да прошетам преко Деветака
Да обиђем гробове најдражих —
Да останем вјечно код предака!
(Достављено е- поштом 20.01. 2020., објављено у интегралном облику)