Štampa
Kategorija: Književnost
Pogodaka: 2164

Degenerisane ženske, lumpen-proleterke i lumpen proleteri, bili su i ostaju glavni oslon policijskih i fašističkih režima, ne samo za otkrića i provokacije, već i za policijske obrade, naročito kao svedoci optužnica po insceniranim sudskim procesima protiv nevinih ljudi. Nurije Kurti, beginica, jedna od najdegenerisanih žena grada Ljušnje, kažu da je samo psi nisu jahali,

izašla je kao svedok optužnica protiv mnogih meštana i naših emigranata, jugoslovenskih. Između ostalih i protiv Ćerima Jakupi, iz Gostivara, tobože joj je ovaj činio neprijateljsku agitaciju i propagandu protiv narodne vlasti, socijalizma i komunizma, a ona – eto – ona je bila i jeste za narodnu vlast, za socijalizam i komunizam, koji ona gradi vučući se dignutih nogu ulicama gradova Albanije i po sudskim salama, gde joj se sude “ljubavnici”, a ona svedoči i brani “narodnu” vlast, “socijalizam” i “komunizam”.
Frederik Engels je od vremena rekao:
“Svaki vođa radnika, koji upotrebljava lumpen-proletere kao svoju gardu i oslanja se na njih, i samo ovime on dokazuje da je izdajnik radničkog pokreta.”1)
JUSFABA - Jugoslovenska socijal-fašistička banda na vlast2), upotrebila je ove žene protiv mene, ali ne tako, u toj meri, kako i koliko albanska socijal-fašistička banda. Ovi, albanski socijal-fašisti, u početku (1961), kad stigoh u Albaniju kao disidentni književnik, politički emigrant, tamo – u Koncentracionom logoru u Čermi, ubaciše mi emigrantkinju Marija Paralanga i Hasna Šoškić, obe Srpkinje. Najiskrenije sam im se zahvalio i jednoj i drugoj, pa i alsfabaji, jer su se punile tri godine što nisam video golu žansku ni očima, kamoli i da sam je opipao. A bio sam na vrhuncu svoje mladosti i seksualnog naboja, punio sam 27-mu godinu života.
Kad sam ovo rekao pukovniku Skender Backa, šef Kontra-obaveštajne službe pri Ministarstvu unutrašnjih poslova Albanije, reče mi:
-Mi, druže Kaplane, ne činimo to. Ne upotrebljavamo mi ni poštene ženske za otkrivanje, kamoli degenerisane, uličarke. Naš drug Enver Hodža i Partija nam to najstrožije zabranjuju…Prema tome, budite u ovo sigurni, Mariju i Hasnu nismo mi instruirali da vam se uvuču u krevet. One su to samoicijativno učinile, jeer…treba da ih razumete, u zrelim su godinama i imaju potrabu za to…
Puk. Backa sa svojim kolegama će 1975. godine objaviti sred Tirane i citirane reči Frederika Engelsa, ne da bi preko njega rekli albanskom narodu ko su i što su oni, aktuelne vlasti Albanije, već da bi i njegovim rečima pepelili oči onima, kojima ih do tada nisu zapepelili.
I  eto, pošto mi ovako zapepeliše oči, ubaciše mi Albanke Zenepe Ljatifi (oktobar 1963), Vera P. (novembar 1963), Marijeta P. (decembar 1963), učiteljicu Efti (novembar 1965), učiteljicu Zojica (decembar 1965), Perihana (februar 1966), Drita P. (mart 1966), Lirija R. (april 1966), Lirija Š. zajedno sa Fatime Beriša (maj 1966), Šibećare M. (maj 1966), Marije Zagali (septembar 1966), Donika M. (decembar 1966), Marijeta Š. (juli 1967), Ćamile Bušati (avgust 1967), Lumturi L. (septembar 1967), Ljiljana Ć. (1. april 1969), Ruskinju Rita (juli 1969), Lirija Vlora (avgust 1969), Fatbardha Š. (septembar 1969), Ljutvije Sula (novembar 1969), studentkinje Vjolca, Flutura i Hurma (april-maj 1970), Azize Kadriu (septembar 1970) i druge.
Ne računam ovde i moju ženu, koja je bila jedna od glavnih i najopasnijih provokatorki, preko koje su me stavili u policijsku obradu da ubijem ne samo nju, već i decu moju. Ne računam ovde ni one ženske iz kruga mojih rođakinja i rođakinja supruga moje sestre, udate u Albaniji. Desetinama provokatorki su prošle kao meteor kroz moj život. Učinile su mi jednu ili dve provokacije i nestale su. Većinu od njih nisam ni primetio, nisam ni razumeo da su me provocirale, da su bile provokatorke, a sada sam im i imena zaboravio. Među ovima sećam se Zume B., Kaseni Š., Šire K., mnoge učenice večernje škole i dnevne, štaviše i nedorasle, ispod 15 godina. Za provokacije jedne od ovih učenica žalio sam se i presedniku Republike Albanije, “drugu” Hadži Leši, kad sam mu pretstavio provokacije koje mi je učinio njihov SIGURIMI (pandan jugoslovenske UDB-e).
Ovom prilikom, u ovoj svesci mojih beležaka iz zatvora, iznosim provokaciju, koju mi je SIGURIMI učinio preko moje učenice iz večernje škole.
Zvala se Rita P. Bila je učenica XI razreda. Imala je tada oko 20 godina, moguće i koju više. Beše lepo razvijena, sportski, visoka, tanka struka i dosta lepa, nabujalih grudi i zaoblene zadnjice, pa i lepih nogu. Ni udata, niti verena.
Negde krajem februara ili početkom marta 1966, Rita poče da me mami i zavodi svojim pogledima, intimnim osmesima, pitanjima, razgovorima, ne samo u razred i u hodniku škole, već i ulicom, kad smo se noću, posle 22.00 sati, vraćali kući. Moj put k mom stanu vodio je pored vrata njene kuće. Ona bi mi se prilepila i činila sve da me pred vrata njene kuće zadrži njenim pitanjijma što duže, povlačeći me i sa svetlosti ulične svetiljke u senci tih vrata, koja behu nešto uvučena. Ona je imala majku i brata starijeg od sebe. Šta se zbilo sa njenim ocem sada se ne sećam. Ali, koliko se sećam, nijedno veče nisu izašli na vrata ni majka niti brat da vide gde je Rita, s kim to stoji i razgovara pred vrata?!
I dok me Rita sa svoje strane svakako mamila, sa druge strane su mi mnogi govorili o njoj sve i svašta. Jedni mi otvoreno rekoše da je ženska “od ruke”, milosrdna, pa i ćeflinka, da je sa njom, još dok je bila u osmi razred osmogodišnje škole, imao seksualne relacije Uan Hila, presednik Izvršnog odbora grada Ljušnje, da se dala i ovome i onome. I bez ovih sašaptavanja meni je bilo jasno da su jedan dobar deo ženskih njenog razreda “od ruke”, lumpen proleterke. Za jednu prelaznu ocenu davale su se ne samo devojke, mislim – neudate, već i žene, udate. Ni trunčicu časti i dostojanstva nisu imale. Sirotinja raja je za vreme turskog ropstva bila dostojanstvenija. Razume se, svaka čast onim devojkama i ženama, koje nisu bile takve.
Učionica je imala tri reda klupa. Rita je obično sedela u prvoj klupi srednjeg reda, gde mi je ekspozirala svoje lepe noge i butine skoro do samih gaća. Činile su to i druge učenice, pa sam – između ostalot – i zato imao običaj da moje lekcije održim na noge, kad-kad i oslonjem rukom na prvu klupu srednjeg ili ostala dva reda, pošto sa mog sedišta za katedrom, hteo ne hteo, pogled je i nehotice uletao tamo, između njihovih nogu.
Jedan dan, upravo onih dana kad sam odveo moju ženu u porodilište, moguće i koji dan ranije, Rita me ubode lako iglicom u ruku, koju sam bio oslonio na njenu klupu. Povukoh je odmah. I ne pridajući nikakav značaj tome, nastavih moje predavanje.
Drugi dan, ona pruži svoju nogu pod klupom i ugazi mi vrh cipele. Opet ne dadoh nikakvu važnost ni ovome. Samo se udalih od njene klupe.
Iako mi je bilo jasno da me mami, nije mi ni na kraj pameti bilo da ona hoće da ušićari od mene koji lek (albanska moneta), jer je bila u radnom odnosu i imala svoj novac, svoj redovni mesečni prihod. Pošto sam bio mlad, još nisam bio napunio 32-gu godinu života, pomislio sam da sam joj se svideo i da bi, moguće, htela da samnom ima intimne relacije, ali sam sebi uvek govorio: “Pa, u ovom gradu ima i lepših i snažnijih muškaraca, i neoženjenih! Što traži od mene ?!”
Tako su sve moje misli bile skoncentrisane na to da bi ona moguće bila spremna i da mi se da, samo i samo za jednu prelaznu ocenu iz mog predmeta, što sam primetio i kod nekih drugih. Zato, u razgovorima sa njom, puten, posebno pred vrata njene kuće, govorio sam joj o književnicima iz mog programa, i tako je pripravio za ispit, da joj ne bih poklonio prelaznu ocenu.
Držeći predavanja ja sam se zanosio i kretao se ispred učenika, ne misljeći na to gde se zaustavljam i na koju od prvih klupa oslanjam moju ruku. Tako se opet zaustavih pred klupom Rite, spustih ruku tu, ali je odmah povukoh, tako da ona ne stiže da mi je ubode. Taj čas osetih kako ona odmah ispruži obe njene noge, zahvati njima moju desnu nogu i listovima svojih stisnu mi je, pa njima poče i da mi je tare, miluje, ali se ja odmah povukoh, zahvaljujući joj se jednim oštrim pogledom neospornog prekora.
Onih dana što sam odveo moju ženu u porodilište (čekao sam da mi rodi drugo dete) Rita je postala jako agresivna. Moguće je mislila da ću joj se predati, pošto su prolazili ne samo dani i nedelje, već i meseci što nisam imao seksualne odnose sa mojom ženom, što je ona sigurno znala sasvim dobro.
Dana 11. marta 1966, u njenom razredu sam planirao pismeni ispit. Na crnoj tabli napisah naslov teme i dadoh im neka kratka objašnjenja. Svi su se učenici usredsredili nad svojim sveskama i pisali, dok sam ja prolazio između redova klupa i nadgledao ih. Primetih da me Rita traži očima. Molila me svojim pogledom da joj se primaknem. Davala mi za to i znakove rukom. Ovaj put beše sela u poslednjoj klupi. Primakoh joj se i upitah je šapatom:
-Šta želite?
-Pogledajte, profesore, jesam li dobro započela?!- šapnu mi ona, gledajući me pravo u oči lakim žudnim osmehom.
Čim se sažeh nad njenom sveskom, ona se pribi zadnjicom uz moje telo i kolenom poče da me trlja.
Udalih se odmah, bez reči. Odoh do katedre i sedoh na stolicu. Ne prođe mnogo, Rita dođe, predade svoju svesku i izađe gledajući me sa osmehom, zavodljivo.
Otvorih njenu svesku da vidim što je naškrabala. Ispod ona dva reda, kojima je započela svoj pismeni zadatak, beše dodala olovkom:
“Sutra naveče, posle 22.00 sati, doći ću u vaš stan da napravim moj pismeni zadatak tamo, jer ovde nemam nadahnuća”.
Čim je zvonilo zvono i te večeri završila nastava, pođoh kod direktora škole sa namerom da mu raportiram sve, ali on ne beše ni u svojoj kancelariji, niti ma gde u školi. Sigurno je otišao svojoj kući. Odoh i ja.
Tu veče me Rita nije čekala pred školom kao obično. Sigurno je i ona pošla svojoj kući čim mi je predala svesku.
Sutradan sam pre podna otišao da vidim ženu u porodilište i, ako je puste, da je vodim kući. Ne pustiše je. Izgovor isti: beba nije dostigla nužnu težinu.
Ulicom, vraćajući se u grad, nisam izbijao iz mojih misli Ritu. Šta da učinim? Pođoh njenoj kući da joj kažem da mi uveče ne dođe u stan, jer će svoj pismeni rad učiniti u školi, u mom kabinetu, iduće nedelje. Izađe mi na vrata njena majka i reče mi da Rita nije kod kuće.
Pomislih da stvar prijavim nadležnim organima vlasti, ali mi jedan glas prišapnu: “Ovim se poslovima ne bave organi vlasti, ni Otsek prosvete i kulture, niti policija…Moguće će mi reći i: Budalo! Odrapi je kao i svi drugi i pođi dalje! Takav je život!”.
Jedan drugi glas kao da se pobuni:
“Ti, Kaplane, nisi prijavio nadležnim organima vlasti značajnije stvari, stvari političkog karaktera, stojeći na pozicije stranog državljanina, koji se ne meša u poslove ove zemlje, njenih građana i vlasti…i…i sad hoćeš da prijaviš jednu kurvetinu, koja traži da se handa s tobom ?!”
Posle podna opet odoh do bolnice-porodilišta da vidim ženu. Opet je ne pustiše. Žena mi, sa trećeg sprata, pokaza kcerku na prozor, kao i ujutro i prethodnih dana, jer mi nisu dozvolili da uđem ni da zagrljim bebu. Od bojazni da joj ne sklizne iz ruku, spremih se da je dočekam u moje ruke.
Govoreći mi sa prozora, žena me upita:
-Jesi li se zaželjeo?!
-Jeste, i zaželjeo sam ti se !
-Hajde, ne brini! Doći ću, doći ću !
-Kada?
-Sutra, ili…prekosutra !
U to iz porodilišta izađe jedna žena sa svojim detetom u rukama. Suprug joj pohrli u zagrljaj. Oni se poljubiše držeći oboje bebu. Zatim ona prepusti njemu bebu i, videći mene, reče mi:
-Ne brinite, profesore! I žena i beba su vam sasvim dobro. Svi se čudimo zašto je ne puštaju iz porodilišta…
Tada mi opet dospeše do ušiju reči moje žene:
“Sutra, ili…prekosutra…”
Ne znam ni sâm zašto me noge odvedoše kod njenog rođaka Koljo Ziu. On je živeo pored samog puta što je od grada vodio ka bolnici-porodilištu. Kao obično, nađoh ga kod kuće, ali ne sedoh ni kavu da popijem.
-Našao sam flašu rakije Permeta!- rekoh mu.- Hajde da je popijemo !
Nije trebalo više ni jedne druge reči. On se odmah diže, obu cipele i izađosmo. Tako se sa njim vratih kod moje kuće-stana, u onoj baraci od pupulita, u kvartu “Loni Dhamo”. Usput se zaustavih i uzeh sina, koga nam je uz naplatu čuvala jedna žena, tu u kvartu, nedaljeko od mog stana. Usput rekoh i Kolju kako stoji stvar sa Ritom.
-Pa dobro, Kaplane, ako nećeš da je ti uzjašeš, uzjahaću je ja, za sebe i za tebe! Rita je devojka koju svako može samo poželjeti. Nema tog muškarca koji bi je odbio ne samo za jednu noć, već i za čitav mesec !
-Koljo, verovao mi ili ne, ja još nisam izneverio tvoju rođaku ni sa kojom drugom,- rekoh mu, dok mi on opet ponovi da će kalajisati Ritu, kako ono naša narodna pesma kaže - “od koljena pa na više”, tako da joj za jedno dugo vreme neće pasti na um za kalaisanje.
Ne sećam se da li mi je ovo govorio u šali, ili je stvarno mislio tako. Koljo je bio i oženjen. Imao je troje dece: sina i dve kćerke, svi jedno drugom do uha. Mislim da mu je sin tada imao jedno 10 godina. On je bio najstariji.
Pošto sam dao mom sinu da jede i postavio ga da spava u njegovom krevetu, kao obično, postavih pred Koljom flašu sa rakijom iz grada južne Albanije Permet. On je pio rakiju, ali nije bio pijanica. I ja sam pio, ali retko, samo u raznim prilikama, u društvu. Kod kuće sam je obično držao upravo za njega, jer je on bio jedini od rodbine moje žene, koji mi je prelazio prag od kuće. Otac njen se još nije pomirio sa njom, svojom kćerkom, zato što se udala za jednog Jugoslovena, i to – “muslimana”, dok nam je majka dolazila krišom i uvek nas molila da joj kupimo jedan ili dva pšenična hleba: živeli su u selo Želižan, pokraj reke Semani. Njihova je koperativa proizvodila pšenicu, a jela kukuruzni hleb. Kao i sve druge koperative ove zemlje.
Tašta mi je govorila da je za sve kriv seoski pop, koji je često posećivao njenog muža. Govorila mi je najiskrenije i sigurno je tako i mislila. A ja sam joj verovao. Ni najmanje nisam sumnjao u ono što mi je ona pričala. Nešto slično se desilo i mom bratu, oficiru JNA, koji se oženio isto tako hrišćankom, Srpkinjom pravoslavne vere. Samo što je ova moja tašta bila mnogo bolja od one, njegove. Bar tako ja mislim.
Koljo je mislio drukčije: da je po sredi partijska organizacija. Naime, Trifon, najstariji brat moje žene, bio je član partije i sigurno su oni vršili pritisak na njega da se ne pomiri sa sestrom, koja mu se udala za jednog Jugoslovena, odnosno  G u g o s l o v e n a, kako su se ovi pežorativno izražavali ne samo za nas – prave Jugoslovene, već i za svoje Albance sa Kosmeta. On je sigurno uticao na roditelje.
Ovo mi se potvrdilo i sa jedne druge strane. Moja je žena bila učiteljica nižih razreda osnovne škole, u selu Grabjan, sreza Ljušnje, daleko od grada, na samom podnožju brda Divjake, koja su sred blata ravnice zvana Muzećeja. Mislim da je te godine imala drugi razred. Bila joj je to prva godina rada. Tek što beše završila srednju učiteljsku školu, po skraćenom kursu. Kad je završila školska godina, ona je imala 17 godina i jedno tri meseca, početkom juna, sklopili smo faktički brak, koji nam dugo nisu registrirali. U septembru ona se prijavi u školi sela da nastavi svoj posao, ali joj direktor škole reče da je otpuštena, da su drugu osobu imenovali na njeno mesto. Sigurno je nije otpuštio sa posla ni pop, niti šef Otseka za prosvetu i kulturu. Odluka da se ona otpusti sa posla nije uzeta ni od presednika Izvršnog komiteta, niti od prvog sekretara Partijskog komiteta sreza. Svestan za ovo, požalih se pismeno lično Presedniku vlade, drugu Mehmet Šehu, sa pozicija emigranta koji traži od njega zaštitu svojih elementarnih ljudskih prava, pravo na posao svoje supruge.
Posle nekoliko nedelja, pozvaše mi ženu u Otsek za prosvetu i kulturu. Bilo je to negde krajem septembra, kad je moja žena, po prvi put u njenom životu, bila bremenita, u petom mesecu. Svi su znaci bili da će mi roditi sina, što se i obistini.
Odoh sa njom. Nadali smo se da će je vratiti na posao gde je bila prethodne godine.
Šef Otseka, zvao se Petrać Dhamo i bio član partije, koja je pretendirala da je komunistička, pred vrata svoje kancelarije reče mi:
-Druže Kaplane, vi ćete pričekati ovde, jer imamo jedan razgovor sa učiteljicom Vera !
Tako ona uđe bez mene u njegovu kancelariju.
Šef me poznavao ne samo kao emigranta, već i kao književnika, koji je u međuvremenu uspeo da se probije u albanskoj štampi. Već sam bio objavio nekoliko pripovedaka i pokoju novelu, koje su imale jak odjek među Albancima Albanije i njene dijaspore po svetu.
Kad se posle jednog sata otvoriše vrata, izađe šef na prag i reče mi:
-Druže Kaplane, nisam znao da ste se vi oženili učiteljicom Vera…
U tome se pojavi i moja žema, koja, sva crvena u licu, usplamtena, grubo odgurnu šefa i izađe. Kroz otvorena vrata videh Gani Derviši-a, koga sam poznavao kao inspektora prosvete. Žena me uze pod ruku i nervozno mi reče:
-Idemo kući !
Putem mi objasni.
-Uveli su me u jednu malu sobicu punu dosijea, jer su sumnjali da ti prisluškuješ iza vrata. Petrać Dhamo mi reče: “Ostavi tog Jugoslovena, pa ćemo te opet vratiti na posao gde si bila/” Rekoh im: “I da nisam u petom mesecu bremenitosti, ja Kaplana ne ostavljam !” Tada mi on reče i ovo: “Izvršićemo ti pobačaj i naćićemo ti boljeg muža, Albanca !”
Još isti dan ja sam poslao protestno pismo Enveru Hodži, šef Partije rada Albanije, gde sam mu izložio sve ovo doslovno. Ovome se nisam žalio sa pozicija emigranta, već sa pozicija komuniste, otvorenom osudom antikomunističkih i protivuzakonskih manifestacija pretstavnika vlasti u Ljušnje.
Kao od Mehmeda Šehu, tako i od Envera Hodže, nikada nisam dobio nikakav odgovor. Ali, posle nedelju dana, ženu su mi opet imenovali na posao, u osnovnoj školi sela Pluk, nedaleko od grada, gde je odlazila ujutro i vraćala se na podne kući.
Bilo mi je jasno da šef Otseka prosvete i kulture nije učinio to od sebe, već naređenjem od pretpostavljenih. Činjenica što mi ženu odmah vratiše na posao, i to u jednoj boljoj školi od one prethodne godine, pomuti mi mozak i učini me da mislim da imam posla sa nesavesnim pojedincima, a ne sa odnarođenim vlastima, klikom socijal-fašista, koja je uzurpirala narodnu vlast i proletersku diktaturu pretvorila u svoju socijal-fašističku diktaturu.
Ovo nije jedini slučaj ataka na moj brak. Albanske vlasti su iz više razloga učinile sve da se ja ne oženim ni sa ovom, niti sa ma kojom drugom. Pre svega da bi me svojim službenim prostitutkama provocirali i stavili u policisku obradu, a zatim i zato što sam bio planiran da se uhapsim i likvidiram, da za sobom ne ostavim nikakav trag, ni ženu, kamoli i decu, koja bi kad-tad potražila oca i optužila ih za njihove zločine.
Pošto im propadoše sva nastojanja da me spreče da se oženim, učiniše sve da me spreče da imam decu. A pošto im i ova nastojanja propadoše, učiniše sve da izazovu ljubomoru kod moje žene i da je ovim putem uvedu u svoje ruke, da je učine svojom agentkinjom u mom krevetu.
No, da se vratimo kod Kolja, koji je preferisao rakiju Permeta jer je bila čuvena po svom kvalitetu. Širom Albanije su joj pevali:

Rakija Permeta,
Da buji kao voda  d e t a .

Ono DETA, na albanskom jeziku znači MORA, kao voda mora.
Otvorih i dve konzerve sardela, na jednom tanjiru izneh i turšiju od paprika i pomidora, pa postavih na sto i dva piruna, dva noža i dve čašice. Nazdravismo i počesmo da pijuckamo rakiju, na tenane, prelazeći u razgovoru sa stabla na grane, pa sa grane na granu, ponajviše o Riti, koju je i on poznavao, video ju je ulicama grada, jer je padala u oči svojom lepotom, a bila je poznata i po svakakvim sašaptavanjima o njenim aventurama. Te je bila ljubavnica ovoga, te onoga. Pošto nije imala oca, brat ju je isprebio nekoliko puta, dok nije intervenirala policija i zabranila mu to.
Posle 22.00 sata, kad se ceo kvart smirio, čusmo lako kucanje na vrata. Digoh se i otvorih vrata, isto tako lako, nečujno, da ne uznemirim i probudim koga.
Beše ona.
Čim je prešla prag, nije čekala ni da zatvorim vrata, Rita raširi krila i baci mi se oko vrata, ni da je htela da me proguta. Beše raskopčala grudi i njene sise, bujne i razgolićene, pribi mi ih upravo u lice. Da istinu kažem, odjednom osetih jedan priliv muškosti. Kao da me i samom njenom pojavom eksitirala. Posebno poče da me opije njen miris, kojim je možda taj cas, tu pred moja vrata, poprskala sebe.
Dok me ona ljubila, ja je lako odgurnuh od sebe i rekoh:
-A-a, ne, ne! Došli ste da pište pismeni zadata, ili da se ljubite?
Ona stade kao utrnuta, jer izgleda nije bila naučila da joj ko odbije ljubav. Utoliko više jer je za mene moguće mislila da sam izgoreo za ženskom, pošto su prošla nekoliko meseca što sam postio.
-Izvolite u sobu!- pokazah joj vrata.
Ona spušti pogled o pod i krenu tamo, ali – kad otvori vrata i vide Kolju, stade ni da ju je kap udarita sred čela.
Pozvah je da sedne pri stolu i primakoh joj čašicu rakije. Ona odbi. Tada joj napunih čašu likera. Ovo popi. Na kraju joj izneh i svesku i, pokazujući joj drugi sto, gde je bila moja pisaća mašina EVEREST, rekoh joj da može početi sa pisanjem. Dadoh joj i gumu da izbriše ono što je napisala u razred olovkom.
-Vi pišite,- ponovih joj po drugi put,- a ja i Kolja ćemo pijuckati rakiju i razgovarati tiho, sasvim tiho, da vam ne smetamo.
Posle nekoliko minuta opet neko kucnu na vrata. Digoh se da vidim ko je. Kad tamo - imadoh što videti: Moja žena sa malom bebom u ruke.
Što je našla kod mene svoga rođaka, nije se iznenadila, jer je znala da ga ja s vremena na vreme pozivam na čašu rakije. Ali prisustvo Rite je skameni.
Rita se odmah diže, ni najmanje uznemirena, izvinu nam se hladnokrvno, kao da se ništa nije dogodilo, i pođe prema vratima. Ja pođoh za njom da je ispratim i zatvorim vrata.
Ženu ostavih u sobi sa njenim rođakom, da joj on razjasni sve, čekajući u hodnik da me Kolja pozove.
Je li joj on sve razjasnio?! Pa sve nisam znao ni ja, kamoli on! Ni on ni ja nismo ni sumnjali, ni znali i niti pitali, zašto su je držali u porodilište toliko dana, kako je to pustiše skoro u pola noći, ko ju je doveo do blizu kuće kolima (čitav grad od oko 20.000 stanovnika tada nije imao ni jedan jedni taksi!), zašto se ta kola nisu zaustavila pred kućom, već na izvesnom ostojanju ?! ?! ?!
Sa druge strane – Rita. Ne Kolja, već ni ja nisam ni najmanje posumnjao u njenu ulogu, da je sve ovo bilo inscenirano od nekoga drugo, da ništa nije poteklo od nje, jer mi je od vremena postala najobičnija stvar da mi se udvaraju ne samo devojke, već i udate žene, kako mi je to rekao i puk. Skender Backa : «…treba da ih razumete, u zrelim su godinama i imaju potrabu za to…”
Bilo kako bilo, Kolja je uspeo da ubedi moju ženu da niti imam što sa Ritom, niti sam što smišljao sa njom. Iako ovo nije bilo najvažnije, ipak nije od male važnosti bilo i to. Naši bračni odnos se nisu poremetili. Mi smo nastavili da se volimo. Ja sam verovao u nju i ona u mene, jer smo još uvek verovali da imamo posla sa narodnim vlastima, socijalističkim, komunističkim, a ne socijal-fašističkim. Upravo zato su ove vlasti nastavile svoja rovarenja, intrige i napade, svoj mobing, sve dok nisu realizirale svoje planove i uvele u svoje ruke moju ženu, razorile nam porodicu, nju bacile ulicama kao prostitutku, a mene uhapsili i eto – svakodnevno nastoje svim mogućim sredstvima da me i fizički likvidiraju.

Zatvor u Burelju,
Albanija, sreda, 12. mart 1980.

Kaplan BUROVIĆ
________________
1) ENGELS, Frederik: RADNIČKI POKRET U NEMAČKOJ, Tirana, 1975, str. XI.
2) U sveskama iz albanskog zatvora, Akademik Burović je mnoge za vlasti nepoželjne reči i izraze maskirao. Tako je izraz Jugoslovenska socijal-fašistička banda pisao skraćeno JUSFABA – JUgoslovenska Socijal FAistička BAnda. Isto tako ALSFABA – ALbanska Socijal FAšistička BAnda.- REDAKTOR.
*) Objavljena sprva na albanski jezik u mom delu NGADHNJIMI MBI VDEKJEN (TRIJUMF NAD SMRĆU), Ulcinj 2009, str. 38-41. Ova je knjiga spaljena od albanske mafije u štampariji “Marin Barleti”, sred Tirane. Spašeni su samo nekoliko primeraka, koji se sada čuvaju u Nacionalnoj biblioteci u Tirani i u Biblioteci Crnogorske akademije nauka i umetnosti u Podgorici.