У децембру 2013. године јавио ми се електронским писмом извесни анонимус Каменко Мика Влацовић Владисављевић, представивши се као „писац“, иако за њега никад раније нисам чуо, мада сам добро информисан, написавши ми да се јавља из
Луксембурга где дуго живи, да ускоро треба да дође у Беч и да би му била част да се упозна са мном и при том ме дизао у небеса до те мере да ме било срамота док сам читао панегирику коју ми је послао потпуни анонимус, звани Каменко Мика Влацовић Владисављевић.
Написао ми је да долази у Беч да „формира организацију која ће да сруши комуњаре“.
Одмах ми је било јасно да је реч o неодговорном пробисвету и малоумнику. Ипак сам пустио да видим докле сеже дрскот.
Пружио сам му прилику да се упозна са мном у једном бечком ресторану. Тада ми је рекао да је дошао из Словеније.
Заборавио је да ми је дан раније писао како живи у Луксембургу.
Забављало ме док сам премеравао дубину његове плиткоће.
СРПСКА ГРАМАТИКА КАО ВЕЛИКА ПРОБЛЕМАТИКА
Нарочито кад сам видео да вади бланко „захвалницу“ неког удружења из Словеније и на њој исписује име и презиме власнице кафане у знак захвалности због „хуманитарне помоћи“ иако та кафеџијка уопште није дала никакву хуманитарну помоћ. Платио сам пиће за обојицу и растали смо се. Касније сам чуо да има обичај да позове некога на кафу, да би на крају установио како је изгубио новчаник и пиће је обавезно плаћао онај кога је Мика Влаисављевић Влацовић позвао. Радница В. Г. испричала ми је за такав случај с њом кад се с њим упознала, јер су се претходно дописивали на фејсбуку, а тада је, како каже радница В. Г. био „МИКА КАЛУЂЕР“ који је оболео од рака и прикупљао новац за своје лечење у Сремској Каменици. Наравно, све је то ноторна лаж и преда мном није био „Мика калуђер“ него „српски писац“, а нико за њега пре тога није чуо. Одмах ми је пало у очи да је том веселнику српска граматика велика проблематика.
ПРОПАО ПЉАЧКАШКИ ПЛАН СА МЕМОРИЈАНИМ ЦЕНТРОМ
Таман да заборавим тог веселника кад он једном приликом на једном скупу лансира вест како ће он да „поклони хектар земље у родној Засавици, општина Сремска Митровица, да се подигне Меморијални центар српској хероини Милунки Савић“!
При том је нагласио да би требало да други уложе новац кад он даје хектар земље за тај „меморијални центар“.
Посматрао сам веселника Каменка Мику Влацовића Владисављевића док је изговарао ту безочну небулозу, помоћу које је мислио да крене у лов на паре иза паравана циљаног патриотизма, рачунајући на гастарбајтерску наивност.
Видевши да је враг однео шалу и да је у питању опасан преварант без скрупула, најпре сам похвалио трахт који је носио, односно традиционалну аустријску народну ношњу.
- Мико, лепо ти стоји тај аустријски трахт. Кад би сада Милунка Савић устала из гроба, била би одушевљена твојом идејом коју си изговорио у аустријској народној ношњи против које се Милунка борила у току целог Првог светског рата. Мико, лепа је то и племенита замисао, али Меморијални центар хероини Милинки Савић треба подићи у родној Копривници код Јошаничке Бање у Рашкој, а не у Засавици, јер Милунка никакве везе са Засавицом нема. Друго, за подизање Меморијалног центра српској хероини Милунки Савић надлежни су: Удружење за неговање тековина Првог светског рата, ресорно државно министарство и остале институције, али у договору са живим потомцима хероине Милунке Савић. Овај твој покушај тумачим као најподмуклији трик да од лаковерног народа узмеш новац, јер ти станујеш бесплатно у бараци Драгице Пејић коју ти је уступила јер немаш пребијеног цента у џепу и облачиш се бесплатно преко Каритаса, него се ти лепо запосли, засучи рукаве и почни да зарађујеш новац на поштен начин и запамти да је сваки рад частан и прихвати се неког посла, не сипај прашину у очи. Ово си рекао сада и покушао да обманеш наивне и нека ти ово буде први и последњи пут! Јасно?
После ових речи Мика Влацовић Владисављевић одмах је напустио ресторан. Наводно је журио.
ЗАПРЕТИО САМ МУ ДА ЋУ МУ ИШЧУПАТИ УШИ
После извесног времена позвала ме моја стална читатељка Јованка Хафнер. Испричала ми је како је Мика Влацовић Владисављевић њу преварио, како јој је остао дужан 1200 евра и при том ми је показала потврде о уплаћеном новцу које је она слала штампару (мислим да је у питању Стеван Крстец) за опскурну књигу „Свилене јабуке“. Видевши да је реч о криминалном преваранту позвао сам га тог дана и дословно му рекао:
- Мико, то што си опљачкао немоћну жену Јованку Хафнер, код које си живео бесплатно и која те хранила неколико месеци, то је твоја срамота и грех пред Богом и народом кад пљачкаш сироту жену, нека те она судски гони за новац који јој дугујеш. Међутим, будем ли још једном чуо да си, после низа твојих неуспелих преварантских трикова које јавно превентивно разобличавам, моје име поменуо у било којој негативној конотацији, иза леђа са безбедне удаљености, буди сигуран да ћу ти ишчупати уши као магарцу и од мене те не може спасити не комунистичка, ни фашистичка полиција! Представљаш се као „српски писац“ и пљачкаш добре и лаковерне. На тај начин брукаш часну књижевничку професију, срам те било. Уосталом, ти ниси никакав писац него најобичнији плагијатор, а то сам ти лично рекао пред људима у галерији „Хајнрих“, а тада си као мува без главе излетео из галерије и више се ниси враћао јер ниси имао образа кад сам те ухватио да си плагирао стихове Ф. Г. Лорке, Р. Тагоре. А. Рембоа и тако даље.
НИ ОН САМ НЕ ЗНА КОМЕ ЈЕ СВЕ ДУЖАН
Касније сам обавештен да га је аустријска полиција тражила због манипулација са пријавом боравка и недужна Јованка Ханер је због тога имала низ административних непријатности, а Мика Влацовић Владисављевић је добио новчану казну у износу од 600 евра коју, наравно, није платио, као што није платио ни 2000 евра болници Бармхерцигер Брудер у другој бечкој општини и Универзитетској клиници (АКХ) у Бечу 1000 евра. Микини дугови се овим не исцрпљују, него сежу чак и до Отаџбине. Тако је, на пример, глумцу Ирфану Менсуру остао дужан 800 евра и глумици Драгани Младеновић 1000 евра после извођења монодраме „Марија Хофман“ пред двадесет посетилаца, а ту монодраму украо је од Драгице Пејић код које је некад становао и којој је такође оставио велики дуг за струју, а да је реч о крађи потврдила ми је лично Драгица Пејић, као и још низ добро обавештених у Бечу. Веселник Мика Влацовић Владисављевић такође је остао дужан Анђелки Карајовић и многима другима, дугачак је списак. Ни он сам не зна коме је све дужан.
ПЉУНУО У РУКУ КОЈА ГА ЈЕ ХРАНИЛА
Јасмина Влаха, самохрана мајка са дванаестогодишњим дететом, примила је на стан преваранта Мику Влацовића Владисављевића, хранила га, куповала му гардеробу, цигарете, финансирала од њене мале плате његове нерадничке хирове, била сведок кад су преварени хтели да га туку у њеном стану после бламаже и злоупотребе Ирфана Менсура, али су се људи коректно уздржали због ње и њеног детета, а преварант Мика је све то вешто злоупотребљавао. Она му је од дечјег додатка касније финансирала штамшање опскурног романа „Вукови вере“ у 100 примерака плативши штампарске трошкове 200 евра.
Јасминином запрепашћењу није било краја кад је, после извесног времена, случајно прочитала да он у тој књизи буквално све најружније пише о њој и њеном детету. Жена је урадила оно што је пред својом савешћу морала. Дала му је рок од неколико сати да се исели из њеног стана како га не би она исељавала уз помоћ аустријске полиције.
Ово је само део срамне биографије из бечке хронике жалосног Каменка Мике Влацовића Владисављевића. Опширније ће бити речи у БЕЧКИМ АЛАМА!