Štampa
Kategorija: Religija
Pogodaka: 605

Mr Pavle Dželetović - Ivanov

Mr  Pavle DŽELETOVIĆ-IVANOV stavi nam u ruke njegovo novo delo : PRAVOSLAVNA CRKVA U ALBANIJI, Beograd 2018.- Kao autor on nije nepoznat za srpskog čitaoca. Do sada je objavio 25 knjiga, od kojih 4 kao koautor i dva romana. Ono što karakteriše skoro sva njegova izdanja je Kosmet. A to nije slučajno. Mr Pavle je rođen 01.01.1931. u Suhom Dolu, kod Lipljana, sred Kosova.

Tri razreda osnovne škole završio je u Suhom Dolu, a četvrti, kao izbeglica u Drugom svetskom ratu, u Vrnjačkoj Banji. Nižu gimnaziju završio je u Prištini, Učiteljsku školu u Prizrenu, Višu pedagošku školu, kao i Filozofski fakultet – u Skoplju. Magistrirao je u Beogradu temom « Položaj, funkcija i uloga obrazovanja u nedovoljno razvijenom području SAP Kosovo i Metohije.
Radni vek proveo je u prosveti, novinarstvu i izdavačkoj delatnosti. Jedno vreme bio je referent za prosvetu i kulturu u opštini Magura. Bio je i direktor radničke gimnazije pri rudniku Goleš. Zatim direktor škole u opštini Lipljana, u Donjoj Gušterici, potom direktor Školskog centra u Fabrici amortizatora u Prištini, a kasnije novinar u listu JEDINSTVO Prištine, pa i šef dopisničke sližbe tog lista.
Od 1972-76. godine bio je urednik lista AMORTIZER, pa i urednik PRASKOZORJA – Književne zajednice u Beogradu.
Bavio se ne samo umetničkim stvaranjem, već i književnom kritikom. Po raznim listovima i časopisima, revijama, objavio je bezbroj eseja, feljtona, pa i pesme. Od 1980 do odlaska u penziju bio je rukovodilac izdavačke delatnosti u I.P. «Eksport-pres», Beograd.
Njegovo najnovije delo  PRAVOSLAVNA CRKVA U ALBANIJI je jedinstveno u svojoj vrsti, ne samo na našem jeziku, već i na albanskom. Delo Jasmine Đorđević PREGLED SRPSKIH CRKAVA I MANASTIRA U ALBANIJI, Sremski Karlovci 1993, kako se vidi i iz naslova, jeste jedan površan pregled, dok delo Pavla Dželetovića obuhvata i šire i dublje svu tematiku.
Treba znati da se nominalna albanska pravoslavna crkva, zahvaljujući Grku Teofan Mavromatis (Fan Noli) i Srbinu Đorđu Nikoliću, otcepila od Carigradske Patrijaršije tek 1937. Kažem nominalna, jer je postojala Albanija, ali ne i albanska pravoslavna crkva, pa ni najmanja crkvica.
Godine 1939. Albanija je okupirana od italijanskih fašista, a zatim je dopala u ruke bandite Envera Hodže, koji zabrani svaku veru u Albaniji, sa namerom da on postane i Hristos i Muhamet Albanaca. Tako Albanci nisu mogli ni da pomisle da pišu i objave niti ma kakvu studiju o pravoslavnim crkvama Albanije, kamoli kakvu knjigu. Dan-danas oni nemaju ni najkraći istorijat pravoslavnih crkava Albanije.
Ali to nije jedini razlog. Jedan drugi razlog je važniji : Albanci za nijednu pravoslavnu crkvu na teritoriji Albanije ne mogu reći da je njihova, jer su se klanjali i klanjaju se i dan-danas po srpskim, grčkim i vlaškim crkvama. Posle proklamiranja « demokratije », i Srbi i Vlasi su izgradili po koju crkvu, ali ne i Albanci. Nove džamije su gradili i grade, pa i pod fašističkom okupacijom. Za jednu džamiju u centru grada Ljušnje, koju im je izgradio Musolini, čuo sam da su muslimani grada tražili od Musolinia da joj minare izgradi visočije od zvonika pravoslavne crkve.
Mr Dželetović se u ovoj knjizi nije ograničio samo na što ukazuje naslov knjige, ponajmanje činjenicom da su Albanci i rušili pravoslavne crkve, ali ne i gradili. Tako da na dan kad su tražili samostalnost albanske pravoslavne crkve, bila je to jedna nominalna potražnja, bez ikakve materijalne baze, za nešto što ne postoji. Činjenica je neosporna da su Albanci učestvovali ne samo u rušenju crkava, već i u njihovoj izgradnji, ali nijednu od njih nisu izgradili kao svoju : plaćeni su od Srba, Grka, pa i od Vlaha, te su tako i gradili crkve, za druge, a ne za sebe. Doduše, posle izgradnje – i sami su se u tim crkvama klanjali, ali uvek – kao u tuđim, kao što se to klanjaju dan-danas u crkvama Beograda ili Atine. Jedan od razloga što je vera imala i ima slabe korene u ovom narodu! U vezi sa ovim mislim da je pogrešan izraz « Albanska pravoslavna crkva », koji upotrebljava mr Dželetović. Treba reći pravoslavne crkve u Albaniji. Zatim ih podeliti na srpske, grčke i vlaške. Ako na teritoriji Albanije postoji koja pravoslavna crkva izgrađena od njih (I za sebe !) pre proglašenja autokefalnosti, izvinjavam im se.
Sem problema pravoslavnih crkava u Albaniji, njihove istorije, mr Dželetović tretira i mnoge druge probleme, posebno srpskog življa u Albaniji, njihovu istoriju i aktuelnu situaciju, tretiranje od albanskih vlasti, naglašavajući i dokazujući da su Srbi, Crnogorci, Makedonci, Vlasi i Grci, svi stanovnici Albanije, doprineli u istoriji Albanaca za oslobođenje od turske okupacije, kao i od fašističke italo-nemačke okupacije, pa i od monstruozne diktature Envera Hodže. Oni su odigrali i izuzetno vidnu ulogu. U znak zahvalnosti albanske su ih vlasti tretirale i tretiraju ih dan-danas protivuzakonski. Ko im je više doprineo, toga najviše i mrze, persekutiraju. Oni su izloženi permanentnoj nasilnoj asimilaciji. Kako sam to naglasio preko mojih studija, albaniziraju ne samo žive, već i mrtve. Za ovo se posebno zauzeo Dimitar S. Šuterići, zvani Čičikov Albanije.
Autor knjige se bavi i nekim osobama, njihovim svedočenjima ili ulogama koje su odigrale u odnosu na crkve ili na Srbe Albanije. Tako se zauzeo i sa Ismailom Kadare, posle Envera Hodže najveći kriminalac. Istina je da je Ismail Kadare, pošto je uzeo učešće u razaranju crkava i manastira, džamija i tećea, tražio od Albanaca da se svi pokatoliče. To sigurno nije bila njegova iskrena želja. Poželjeo je jadni Kadare Nobelovu nagradu, pa nam se pravio veći katolik i od Pape, misljeći da je Nobelova nagrada u ruke katolika.
Imam jednu primedbu za Dželetovića : Na str. 170 piše : « Albanci iz Albanije i Albanci sa prostora Kosova i Metohije u srpskoj južnoj pokrajini su dva posebna mentaliteta ». Ja sam se bavio studiranjem Albanaca Kosmeta i drugih eks-jugoslovenskih pokrajina i dokazao da su svi Albanci eks-Jugoslavije poreklom sa albanskih gora, došljaci iz Albanije. Ako koji od njih manifestira neki posebni mentalitet, taj nije autentični Albanac. Mora da je albanizirani Srbin, Vlah, Turčin ili kakav drugi Azijatik. Treba da razlikujemo autentične Albance od albaniziranih. Albanizirani Srbi na Kosmetu su pevali i pesme, na albanskom jeziku, Milošu Obiliću, pa su i pretendirali da je Miloš Obilić njihov. I imaju pravo ! Ako su promenili veru i nacionalnost, pa i jezik, telom, krvlju, kostima i mesom oni su isti, pa – kao što su njihovi dedovi i pradedovi po pravoslavnim grobljima, njihov je i Miloš Obilić i Car Lazar, pa i Sveti Sava. Ovu iskricu njihove samosvesti porekla ne treba gasiti. Naprotiv, treba je rasplamsati, uz nužno objašnjenje.
Mr Dželetović se silno oslonio na moje studije o Albancima i Albaniji, prihvatajući i moje albanološke teze, pa i praktične stavove, za što mu duboko zahvaljujem. Citirajući me često i obimno, sa posebnim uvažavanjem (Postavlja moje ime pored imena poznatog albanologa Jastrebova, pa me pogrešno, nehotice, učinio i Rusom !) on je doprineo kao malo ko drugi za afirmiranje mog stvaranja i moje ličnosti, tako da je zaslužio mesto pored mojih od vremena istaknutih prijatelja Radovana Milića, Milovana Brkića i mitropolita dr. Amfilohija Radovića.
Nadamo se da će konstruktivni Albanci svestrano iskoristiti ovo delo za pisanje svoje istorije pravoslavne crkve u Albaniji, kao i istorije nacionalnih manjina.
Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ,
-akademik

Akademik Burović