У 16. веку званични двор Хабсбуршке монархије Србе је ословљавао називом Илири. Током 18. и 19. века, у време политичког заокрета Аустрије према Србији и Србима, овај назив је додељен другима, који су га зналачки присвојили.
Док су домаћи историчари о томе углавном ћутали, преводи оригиналних докумената пронађених у бечком архиву данас јасно и снажно сведоче о неправди која је учињена српском народу кроз промену историјског именовања. Ова открића представљају значајан допринос расветљавању историјске истине и подсећају на важност чувања аутентичног
националног идентитета. (Радован Б. Милић - књижевник /ратни ветеран)
ОТКРИЋЕ И ПРЕВОД АРХИВСКИХ ДОКУМЕНАТА О ПАВЛУ БАКИЋУ – подухват вредан пажње
Истраживачки рад на откривању оригиналних докумената који се односе на Павла Бакића последњег српског деспота, започео је 2019. године, уочи пандемије, заслугом Радована Б. Милића, члана српско-словеначког културно-хуманитарног друштва Сретење - „Srečanje“ из Словенских Коњица. Овај подухват био је искључиво плод личне иницијативе и сопствених средстава. Са жељом да уђе у архив и пронађе ако ишта постоји, а не знајући хоће ли уопште ишта наћи, Радован је отпутовао у Беч, где је провео три месеца истражујући најбогатију архивску збирку докумената из 16. века.
Улазак у архив није био нимало једноставан. Претходила му је озбиљна процедура добијања посебне дозволе, уз поштовање строгих правила приступа историјским збиркама. Тек након што је прошао све административне кораке, врата архива су му се коначно отворила. Од тог тренутка, та врата су симболично и дословно остала широм отворена за Радована Милића, као за истраживача који се враћао и настављао свој рад.
Први дани у архиву били су испуњени и стрпљењем и узбуђењем. „Лутајући“ старим латинским рукописима, покушавао је да у мору пожутелих листова препозна неки траг српске прошлости. Тек трећег дана, догодило се оно што се у истраживачком раду ретко догађа: међу редовима старих аката, уочио је латинизовано име Павла Бакића. Тај тренутак описао је касније као да му се сам Павле обратио: „Ево ме, прати ме сада.“ Од тог открића све је кренуло лакше. Искуство је расло, рука је постајала сигурнија, а очи све вештије у препознавању драгоцених података.
У то време у архиву је радила специјална копир машина која је омогућавала израду савршено верних копија пронађених докумената. На сваком примерку остајао је јединствен, једва видљив водени жиг архива, као гарант њихове аутентичности и вредности.
Следећи корак био је превод тих докумената са латинског језика. Радован је тај захтевни посао обавио ових дана у сарадњи са Институтом за латински језик и терминологију из Беча, што је омогућило да преводи буду језички и садржински поуздани. Током тог дугог рада појавио се и један нарочито занимљив историјски моменат: у једном документу Фердинанд I Хабзбуршки, обраћајући се Павлу Бакићу, употребио је назив „твоји Илири“ као синоним за српске војнике под његовом командом. Овај редак и изузетно значајан податак баца ново светло на поимање етничког и политичког идентитета Срба у том периоду, али ће у целости бити представљен тек у оквиру научне обраде и будуће публикације.
Иако се многи детаљи још увек чувају за научну презентацију, већ сада је јасно да преводи ових докумената доносе нов и драгоцен увид у политичке, војне и дипломатске околности прве половине 16. века.
Целокупни рад који ће ускоро бити приведен крају, „крунисан“ је још 2020. године када је Радован Б. Милић добио звање Витез «Реда Павла Бакића», које му је доделило Удружење „Павле Бакић“ из Аранђеловца. То признање симболично је потврдило и раније добијено звање српског витеза из 2012. године, које му је доделио Културно историјски центар „Српска круна“ из Крагујевца.
Јавна презентација открића
Преводи и критички досијеи пронађених докумената биће у наредном периоду представљени стручној и широј јавности у облику тематских изложби, трибина и дигиталне архиве доступне истраживачима и заинтересованој публици. Планира се и објављивање посебне публикације - зборника у којем ће преводи, транскрипције и историјске белешке бити систематизовани према годинама и архивским јединицама. Овај корак означава важан искорак ка институционалном очувању и широј доступности српске историјске баштине у Европи.
Мисија једног друштва
За разлику од већине српских друштава у Словенији која се претежно баве фолклором, забавним догађајима и гастрономијом, друштво „Сретење – „Сречање“ од почетка је себи поставило другачији циљ: да остави писан и документован траг о свом деловању на пољу очувања сећања на историјску улогу српских јунака. Мирно, без гласних говора и без микрофона, чланови друштва посвећују свој рад књижевности и научно-истраживачким активностима, које данас, нажалост, многе српске организације у Словенији не препознају као приоритет.
Овај подухват сведочи да појединац, уз упорност и љубав према својој историји, може оставити траг трајнији од празних речи. Откриће архивских докумената у Бечу представља не само лични успех истраживача, већ и значајан допринос српској историографији.
Лична порука Радована Милића
„Ово откриће није само мој лични подвиг, већ дуг према онима који су својим животима бранили част српског имена у Европи и посебно према Павлу Бакићу и његовим саборцима - Илирима са Венчаца, да никада не буду заборављени.“
Инфо: Сретење – “Сречање”