Данас, тачно у 10:45 часова, изнад једне куће у Словенији поново се појавио дрон. Не први пут. Не други пут. Већ трећи.
Овога пута спустио се необично ниско, ниже од нивоа крова куће, задржавајући се неколико секунди изнад дворишта у коме сам радио.
Да ли је реч о случајности, приватном снимању, техничком хобију или нечему другом, не могу и не желим да тврдим. Али, после свега што се дешавало у претходном периоду, остаје право да се постави питање: зашто се исти образац понавља управо изнад исте куће?
И ту почиње суштина ове приче.
Последњих година био сам изложен различитим облицима јавних и приватних притисака. Од покушаја дискредитације, етикетирања и вређања, па све до отворених претњи и застрашивања.
Називан сам „издајником“, „сарадником непријатељских служби“, „психијатријским случајем“, „срамотом српског народа“, па чак и много тежим и морбиднијим квалификацијама које не приличе ни јавном простору ни нормалном друштву. Стизале су поруке о наводним доласцима у моје родно место, приче о насиљу над погрешним лицима, линкови сцена застрашујућег садржаја, као и читав низ покушаја да се код мене створи осећај страха и изолације.
Ипак, важно је рећи следеће: све то до данас остаје у домену притисака, претњи, порука и покушаја психолошког деловања. Не тврдим да је данашњи дрон био део било чије организоване активности. Не тврдим ни да је имао незакониту намену. Али имам право да кажем да у времену у коме човек месецима трпи притиске, овакви догађаји више не делују безазлено.
После више месеци трајања поступка, Окружно државно тужилаштво у Цељу обавестило ме је да је одбачена кривична пријава коју је против мене поднео Владимир Кокановић, некадашњи председник Савеза Срба Словеније, а данас директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону.
Повод за пријаву били су текстови и јавни коментари објављени у оквиру рада интернет часописа „Трагови - Следи“, у којима сам се бавио политичким и друштвеним приликама у Србији, као и питањима положаја српске дијаспоре.
По позиву словеначке полиције дао сам изјаву у Полицијској станици у Словенским Коњицама. У тој изјави јасно сам навео да се спорни текстови односе искључиво на политички и друштвени контекст, а не на националну, верску или личну мржњу према било ком појединцу.
Тужилаштво је након разматрања случаја пријаву одбацило.
О овоме не пишем да бих било кога понижавао, нити да бих стварао нове сукобе. Пишем зато што јавност има право да зна како изгледа тренутак када новинар, публициста или уредник због јавне речи мора да даје изјаве полицији.
Током читавог периода постојали су различити облици полемика, притисака и покушаја дискредитације, укључујући јавне преписке и наступе у којима су се појављивала имена Владимира Кокановића и Марка Перака, што је делом забележено и у службеној документацији предмета.
Али једна ствар је данас потпуно јасна.
После свега што се догодило, опрез више није ствар избора него навике. И управо је опрез оно што човека тера да посматра, бележи, памти и чува податке. Не због освете, не због сукоба, већ због личне безбедности и права да се човек заштити у времену када се јавна реч све чешће покушава казнити притиском.
И зато данас остајем при истом ставу:
Никакве поруке, застрашивања, дискредитације или притисци не могу ме одвратити од права да постављам јавна питања и тражим одговоре о раду институција и јавних функционера.
А питања која и даље остају без одговора су следећа:
1. Да ли је тачно да директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону током појединих службених путовања користи више службених возила, укључујући ситуације у којима директор путује одвојено са возачем, док у другим возилима путује мањи број лица, и који су разлози такве организације путовања?
2. Колики су били укупни трошкови службених путовања директора Управе у последњих годину дана, укључујући авионске карте, хотелски смештај, ресторане, такси превоз, репрезентацију и друге пратеће трошкове, и на који начин се врши контрола и правдање тих издатака?
3. Да ли директор Управе користи службену платну картицу Комерцијалне банке за потребе службених путовања и репрезентације, и по ком основу се одобравају и евидентирају трошкови настали коришћењем те картице?
4. По ком основу и преко којих агенција се врши резервација хотела и авионских карата за службена путовања Управе, и да ли су те услуге биле предмет поступака јавних набавки?
5. Да ли је у Управи запослен возач на неодређено време који тренутно не обавља послове возача, и да ли је након доласка актуелног директора ангажовано друго лице по уговору за исте или сличне послове превоза?
Јер, право на питање није претња никоме. Али је опасно онда када институције и појединци почну да се плаше одговора.
Радован Б. Милић
Словенија
9. 05. 2026