„Поносни смо на нашу дијаспору и младе људе који широм света чувају српску традицију, културу и дух свог народа. Ви сте наши шампиони.“

То су, отприлике, биле речи које је Владимир Кокановић, директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, упутио учесницима 28. Европске смотре српског фолклора дијаспоре, једне од најзначајнијих манифестација српског народа у расејању.
Том приликом поручио је и да је српска дијаспора нераскидиви део националног бића и један од најважнијих стубова очувања српског идентитета, језика, културе и традиције широм света. Победнички пехар уручен је Српском културном друштву „Видовдан“ из Љубљане, којем, као и свим учесницима, деци, родитељима, кореографима и организаторима, упућујемо искрене честитке.
Међутим, постоји и други део приче који се није нашао у званичним извештајима, нити у објавама које су уследиле након смотре.
Према информацијама које су редакцији доставили присутни у дворани, у тренутку када се на бини појавио Владимир Кокановић, део публике  му је узвикивао „Ћаци, ћаци“. Истовремено, на објављеним видео-снимцима доминира музичка подлога, па се поставља питање: да ли је оригинални амбијентални звук остао верно забележен или је у потпуности потиснут накнадном продукцијом.
Зато се намеће једноставно питање:
Ко је финансирао видео-продукцију догађаја и да ли постоји оригинални, необрађени аудио-запис свечаности? То је питање и за Милоша Кнежевића, који је задужен за продукцију догађаја.
Уколико такав снимак постоји, јавност би имала прилику да сама процени шта се заиста чуло у дворани, без монтаже, без тумачења и без посредника.
Јер када су у питању јавни функционери и јавни догађаји, најмање што грађани могу да очекују јесте да виде и чују стварност онаквом каква је била, а не онаквом каквом је неко жели приказати.
Али ту се питања не завршавају.
Последњих месеци до редакције стижу бројне информације које се односе на стање унутар саме Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону. Пошто је реч о државном органу који се финансира средствима грађана Србије, јавност има право да добије јасне и проверљиве одговоре.
Да ли је тачно да су поједини државни службеници, образовани људи са дугогодишњим искуством и стажом у Управи након доласка Владимира Кокановића на место вд. директора, прогањани, ислеђивани, застрашивани, остајали без ранијих задужења, премештани или су напустили службу?
Да ли је тачно да су поједини послови који су раније обављани унутар Управе поверени лицима ангажованим по уговору?
Да ли је тачно да је у Управи ангажовано и пензионисано лице које обавља послове превоза директора и, ако јесте, по ком основу и за које потребе?
Да ли Управа већ има запослено лице које је годинама обављало послове возача и које се и данас налази у радном односу?
Такође, јавност има право да зна да ли је тачно да су у једном периоду постојале околности због којих је директор Владимир Кокановић лично организовао или обављао превоз више комада „пртљага“ и службеног материјала? Уколико је то тачно, поставља се питање шта је превожено, за које потребе, ко је донео одлуку о таквом поступању и због чега те послове није обављало лице задужено за превоз?
Да ли су службена возила Управе коришћена искључиво у складу са прописима и службеним потребама и постоји ли евиденција о њиховом коришћењу?
Да ли се службена возила Управе паркирају у оквиру комплекса Министарства спољних послова и под којим условима?
Да ли је Марко Шћекић користио службено возило Управе и, уколико јесте, по ком основу и за које службене потребе?
Сва ова питања заслужују једноставне и документоване одговоре. Не зато што их постављају новинари, већ зато што их поставља јавност која финансира рад институција.
Уколико су наводи нетачни, надлежни ће их лако демантовати чињеницама, службеним евиденцијама и документацијом. Уколико су тачни, онда је утолико важније да јавност о њима буде обавештена.
Јер транспарентност није добра воља јавних функционера. Она је њихова законска и морална обавеза.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
2. 06. 2026