На фотографији други и четврти са леве стране Владимир Кокановић и Мирољуб Несторовић
У последњих неколико недеља више читалаца и сарадника „Трагова“ скренуло је пажњу на занимљиву појаву. Од тренутка када су почели да се објављују текстови о раду Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, поједине раније објаве о службеним путовањима и активностима директора Владимира Кокановића нестале су са места на којима су раније биле објављиване.
Да ли је реч о случајности, редовном ажурирању садржаја или нечем трећем?
Јавност има право да то пита.
Посебно ако се зна да су управо службена путовања годинама представљала један од највидљивијих сегмената рада Управе. Готово да није било земље у којој живе Срби, а да се није појавила фотографија Владимира Кокановића, извештај, говор или његова порука о значају очувања језика, вере, традиције и националног идентитета.
Због тога се намеће логично питање:
Ако су та путовања била толико значајна и успешна, зашто би данас било коме сметало да остану јавно доступна?
Још једно питање које се последњих месеци све чешће чује међу припадницима дијаспоре односи се на личне приче које директор Управе износи у јавности.
Тако је Владимир Кокановић у једном јавном наступу говорио о свом детињству и породици, наводећи да је као дете био протеран из Хрватске само зато што је био Србин и да је управо то искуство обликовало његов поглед на свет.
То је несумњиво тешка и емотивна тема.
Међутим, истовремено у јавности постоје и другачији наводи и медијски текстови.
Тако је лист „Глас јавности“ својевремено објавио текст о Милуну Кокановићу, оцу садашњег директора Управе, у којем су описане околности доласка породице у Београд почетком деведесетих година. У истом тексту наводи се и да се породица уселила у петособан стан на Вождовцу.
Која је верзија потпуна и тачна?
Да ли постоји простор да се о томе јавно и документовано говори како би се отклониле недоумице које годинама постоје?
Јер када неко сам своју личну животну причу уводи у јавни простор, онда је природно да јавност поставља питања о чињеницама које ту причу прате.
Питања се додатно појављују када се погледају и јавно доступни подаци из имовинске карте Владимира Кокановића.
Према подацима објављеним у регистру Агенције за спречавање корупције, данашњи в.д. директор Управе пријавио је стан од 82 квадратна метра у Београду, чији је власник у целости, као и две гараже, од којих је једна стечена куповином, а друга наслеђем.
То су јавни подаци и сами по себи не доказују нити указују на било какву незаконитост.
Међутим, јавност има право да постави питање како је изгледао пут од породице која је, према његовим речима, дошла у Београд као избегличка, до данашњег имовинског стања које је пријављено у званичним регистрима.
Истовремено, у делу српске заједнице у Словенији годинама се могу чути и друге тврдње.
Тако је Раде Бакрачевић, председник Надзорног одбора Савеза Срба Словеније, у више наврата говорио да је Владимир Кокановић купио стан у Марибору.
Такође, међу појединим припадницима дијаспоре у Словенији могу се чути и тврдње да поседује и стан у Љубљани.
Да ли су ове тврдње тачне или нетачне?
Да ли су ове некретнине пријављене надлежним органима уколико постоје, или је реч о још једној од бројних прича које круже дијаспором без јасног и званичног одговора?
На сва ова питања вероватно постоје једноставна објашњења.
Управо зато било би корисно да она буду јавно изнета, јер што је више питања без одговора, то је више простора за нагађања и више разлога за сумње и гласине.
Исто тако, остаје и питање службених путовања.
Колико су укупно коштала путовања руководства Управе у последњих годину дана?
Колико су трајала, колико је лица на њима учествовало и који су конкретни резултати тих путовања за српску дијаспору?
Да ли су извештаји, трошкови и учинак тих посета доступни јавности у мери у којој би требало да буду? Јер ако су путовања била оправдана и успешна, онда не постоји разлог да се о њима не говори јавно и отворено.
На крају, можда је најједноставније питање уједно и најважније: зашто нестају објаве о путовањима баш онда када јавност почиње да поставља више питања него раније?
Одговор на то питање дугује се не „Траговима“, не појединцима и не критичарима, већ грађанима Србије и припадницима дијаспоре у чије име и чијим новцем Управа за сарадњу са дијаспором и Србима из региона ради.
Радован Б. Милић
Словенске Коњице
9. 06. 2026