Петар Кончар, Димитрије Марковић и Милан Аксентијевић - генерал у пензији

Димитрије Диша Марковић припадао је оној генерацији људи коју су обликовали војнички ред, одговорност и осећај дужности.

Цео радни век провео је у униформи Југословенске народне армије, па је и у цивилном животу остао доследан вредностима које је носио из војничких дана. Био је ауторитативан, одлучан и чврст човек, са јасним ставовима од којих није одступао. Од себе је тражио много, али је много очекивао и од других. Посебно је инсистирао на поштовању закона, правила и преузетих обавеза, било да је реч о државним прописима, статуту друштва или одлукама које су заједнички доношене.

Међутим, иза те спољашње чврстине крила се једна друга страна његове личности. Био је искрени родољуб и патриота који је своју земљу, свој народ и људе око себе стављао испред личних интереса. Није га занимало ко је одакле дошао, како се презива или каквог је друштвеног положаја. Човека је мерио по поштењу, раду и људскости.

Поседовао је и ретку особину да памти људе и њихове животне приче. Није могао да прихвати да нечији живот, труд или заслуге остану незабележени и препуштени забораву. Зато је бринуо и о наизглед малим стварима, уверен да сваки човек носи причу вредну памћења. Управо из такве потребе настали су и његови разговори са људима које је сусретао. Један од њих је и интервју са Живком Јанковићем, рођеним Краљевчанином који је свој животни пут наставио у Цељу.

У наставку преносимо тај разговор онако како га је Димитрије Диша Марковић забележио, без иједне измене, исправке или уредничке интервенције, као аутентично сведочанство једног времена, једног човека и једне потребе да људи не буду заборављени.



Gosdpodin Živko Janković, rođeni Kraljevčanin, među najstarijim  je članovima društva, kako po godinama tako i po članstvu. U društvo se učlanio na osnivačkoj Skupštini društva, (30.04.'99) i godinama, sve dok mu zdravlje nije popustilo, aktivno je radio u društvu.
Iako mu je zdravlje narušeno, i dalje povremeno dolazi u prostorije društva, da se, kako kaže vidi  sa prijateljima i drugarima, da sa njima popriča i  da se  malo  razonodi. Tokom zadnjeg Živkovog boravka u prostorijama društva, urednik »Naše reči«,  Dimitrrije Marković, postavio mu je nekoliko pitanja. 

DM : Žile kada si došao u Sloveniju?

ŽJ: U Sloveniju sam došao iz Kraljeva polovinom l971. po nagovoru mojeg dobrog druga i prijatelja, već pokojnog Josipa Zilinskog, koji se takođe  tada preselio iz Kraljeva u Celje, gde je dobio posao. Po dolasku u Sloveniju, odmah sam se zaposlio u RŠC Velenje, gde sam radio tri godine. Iz RŠC sam prešao u Cinkarnu Celje, i tamo radio pet godina. Iz Cinkarne sam otišao na železnicu, gde sam službovao do odlaska u penziju.

D.M. Da li ti je bilo teško snaći se na radnom mestu i prilagoditi  u novoj  sredini, s'obzirom da nisi znao i govorio slovenački jezik?

Ž.J. Poteškoća i nostalgije, svakako je bilo. U Velenju, veoma brzo, stekao sam širok krug poznanika i prijatelja  među pripadnicima naroda bivše Jugoslavije. Sa njima sam uglavnom govorio svojim maternjim jezikom. Kako je vreme odmicalo sticao sam prijatelje i među Slovencima, uz čiju pomoć sam postepeno učio slovenački jezik.

D.M.  Kada si penzionisan?

ŽJ. Penzionisan sam krajem 1996. Tada sam odlučio, pe svega, zbog porodice, kao  i uslova života u Srbiji, da ostanem živeti u Sloveniji. Povremeno odlazim u rodno Kraljevo da  posetim malobrojnu svoju rodbinu i ponekog starog druga i prijatelja.

D.M. Koji su bili razlozi tvoga učlanjivanja u SKHD Desanka Maksimović?

ŽJ. Čim sam čuo da se priprema osnivanje srpskog društva u Celju, odmah sam odlučio da se u društvo učlanim. Pored nostalgije za zavičajem, i doprinosa očuvanju srpskog jezika, tradicije i običaja, poseban motiv mi je bio uključiti se preko društva u pružanju humanitarne pomoći svome narodu, koji je u to vreme bio u veoma teškom položaju  zbog dugogodišnjih sankcija i sramnog bombardovanja od strane NATO pakta.

D.M.  Zašto si postao pasivan do aktivnosti u društvu?

ŽJ. Pre svega zbog bolesti. Radi čega sam, zadnjih nekoliko godina, često kod lekara, a počesto sam prosto prikovan za postelju. Mojoj pasivnosti je doprinela i ne sloga među pojedinim članovima društva, posebno u rukovodstvu. Bez obzira na navedno ipak sam  učestvovao u  skoro svim, bitnim akcijama društva i prisustvovao svim važnijim kulturnim manifestacijama društva, što ću činiti i u buduće.

D.M. Šta predlažeš aktuelnom rukovodstvu društva da uradi na sprečavanju pasivizacije postojećeg članstva, osipanja članstva i omasovljavanju društva?

ŽJ. Na žalost, druženja je sve manje, ne samo među stanovništvom Slovenije, nego je tako i u našoj matičnoj državi Srbiji. Uzrok takvom stanju je »suša« odnosno sve slabiji standard šireg sloja naroda.
Da bi se sprečilo osipanje članstva i omasovljavalo društvo, bez obzira na oskudicu novca, rukovodstvo društva mora osmišljavati zabavnije programe rada društva, čime bi se postakao interes među pripadnicima našeg naroda za učlanjivanje u društvo.
Ne znam zbog čega se odstupilo od ranije prakse druženja  kroz organizovanje takozvanih piknika. Piknike bi trebalo organizovati u letnjem periodu u prirodi, kako bi troškovi organizacije piknika bili minimalni, jer ne treba plaćati dvoranu, a društvo bi i zaradilo pomalo novca.  Mi, po godinama stariji članovi društva,  morali bi se potruditi da osposobljavamo mlađe aktivne članove za preuzimanje vođenja društva. 

D.M. Hvala ti gospodine i druže Živko na razgovoru. Želim ti sve najbolje u životu. Želja je ne samo moja nego i ostalog članstva društva da nam se, koliko ti zdravlje bude dopuštalo, što češće pridružuješ, jer si nam uvek dobro došao. 

 Dimitrije-Diša Marković, jur.