Илустрација ChatGPT – „По мом списку" - сатиричног је карактера. Представља уметнички приказ јавне расправе о транспарентности рада институција

Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону ових дана покренула је квиз под називом „Колико познајеш Србију?“.

На први поглед, ништа спорно. Упознавање млађих генерација са Србијом, њеном географијом, историјом и културом свакако је користан и похвалан циљ.
Међутим, већ прва питања изазвала су недоумице код многих припадника дијаспоре.
Која река протиче кроз Крагујевац?
Где се налази Ђавоља Варош?
Где су Хомољске планине?
И ту се намеће једно друго питање:
Колико Управа заиста познаје дијаспору којој се обраћа?
Да ли заиста „привилеговани“ из Управе мисле да су Срби који деценијама живе и раде широм света људи којима треба постављати питања из основношколског градива како би доказали своју везу са отаџбином?
Ти људи су напустили своје домове, снашли се у туђим земљама, научили стране језике, изградили породице, компаније, занате и каријере. Многи од њих су лекари, професори, научници, инжењери, предузетници и признати стручњаци у срединама у којима живе.
Они Србију не познају из квизова, они је носе са собом и у себи, носе је сваког дана.
Они у Србију долазе за празнике, обилазе породицу, обнављају куће и имања, улажу новац, помажу родбину и пријатеље. Њихове дознаке мере се милијардама евра годишње. Многе породице у Србији живе управо захваљујући подршци својих најближих из иностранства.
Зато није спорно када директор Управе, Николина, Мирољуб, Марко, или неки уговорци: фотографи, возачи и продуценти из Управе питају где се налази Ђавоља Варош? Спорно је што се стиче утисак да Управа која би требало да буде мост између Србије и дијаспоре нема бољу идеју како да разговара са људима због којих и постоји.
Уместо питања која река протиче кроз Крагујевац, можда би било корисније чути одговоре на питања: о службеним путовањима, о томе где је ко конкретно стекао звања мастер, теолог, правник, када и на којој установи? Интересантно би било чути и да ли неко из Управе поседује станове у Словенији, користи ли службену платну картицу и коме је било скандирано Ћаци, Ћаци?  А тек, ако би сазнали и зашто је псована „шиптарска“ мајка припаднику дијаспоре, и да ли је директор лично обавио превоз „пртљага“ - кофера, шта је било у њима и где их је одвезао, ако их је одвезао, дијаспора би била више него задовољна. У том случају би можда и могла сачекати одговоре на питања: колико службених аутомобила користи Управа, где је Лексус, ко је Мирољуб Несторовић, или о финансирању пројекта друштва Дипс, Савеза Срба Словеније, НСС Словеније, „Видовдана“ из Љубљане и АДЕКР-а из Париза?  
То су питања која интересују дијаспору, и због којих Управа постоји, јер нико у дијаспори не очекује посебан третман, али очекује поштовање, да бар буде саслушан, да му се одговори на питања, и да се његово знање, искуство и допринос не потцењују.
Јер ако Управа која је задужена за сарадњу са дијаспором не разуме људе којима се обраћа, а „привилеговани“ je очито не разумеју, онда није проблем у томе што неко не зна где су Хомољске планине. Проблем је што Владимир, Николина, Мирољуб, Марко и уговорци не знају где су стварни проблеми и потребе дијаспоре.

Радован Б. Милић
Сведок и хроничар времена српске дијаспоре
16. 06. 2026