Илустрација ChatGPT – „ Ђепето је погрешио, а не ја" - сатиричног је карактера. Представља уметнички приказ јавне расправе о транспарентности рада институција

Када се име Владимира Кокановића годинама појављује на различитим местима јавног живота, природно је да јавност покуша да сложи све делове мозаика.

Тако се последњих месеци све чешће постављају питања о њему, као некадашњем председнику Савеза Срба Словеније, а данашњем в.д. директору Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону.
Један од докумената који кружи у јавности наводи да је Кокановић 2018. године био трећи на изборној листи покрета Заветници за изборе у Београду, при чему је уз његово име наведено занимање „економиста“. У тексту из приложеног линка даље пише: „да иако не зна словеначки, одмах је изабран за председника Савеза Срба Словеније организације која је финансирана директно из буџета Србије, а делом и из словеначког буџета“, а наставља се: „да иначе, поред хваљења Вучића, ова организација има задатак да организује Србе у Словенији да гласају за Јаншу који је у дилу са напредњацима, али и Зорана Јанковића који је умало био кандидат напредњака за градоначелника Београда. 
https://slavija-info.com/podrzavaju-micu-zavetnicu-a-vucic-ih-placa/ Истовремено, у јавним биографијама наводи се да је завршио Београдску банкарску академију и да је стекао звање мастера.
То само по себи не би било необично да се око питања образовања не јављају додатне недоумице: Када је мастер звање стечено, који је назив мастер рада, када је рад одбрањен, и  која је била тема?
То нису питања приватности, већ академске биографије човека који обавља јавну функцију.
Али диплома није једино питање.
У другом јавном документу, међу стотинама потписника петиције подршке председнику Србије Александру Вучићу из 2021. године, налази се и име Владимира Кокановића под бројем 472, уз назнаку да је председник Савеза Срба Словеније.
https://www.danas.rs/vesti/politika/ko-je-sve-potpisao-peticiju-podrske-vucicu/
Петиција је покренута у време када су против председника Србије изношене озбиљне оптужбе у јавности након исказа Вељка Беливука.
И ту почиње занимљив део приче.
Нико нема ништа против тога да било ко има своје политичко мишљење нити да ли ће или неће подржавати Александра Вучића, Вељка Беливука или самог ђавола из пакла.
Али јавност има право да постави једно друго питање:
Где престаје лични политички ангажман, а где почиње представљање читаве српске заједнице по свету, укључујући и Словенију? Да ли су Управа за сарадњу са дијаспором и Србима из региона и Савез Срба Словеније искључиво културна и национална организација, или су током године имали и политичку улогу која никада није до краја објашњена дијаспори и јавности?
То су питања која се не могу забашурити етикетама, увредама или нападима на оне који их постављају.
Јер сваки пут када се појави нови документ, нова биографија, нова фотографија или нови јавни наступ, мозаик постаје све већи, а одговори све важнији.
Зато питање више није само где је неко студирао, већ какву улогу су имали и имају Владимир Кокановић и Зоран Ристовић у политичком, друштвеном и организационом животу српске заједнице у Словенији? Ко их је предлагао, ко их је подржавао, ко их је финансирао, и да ли су сви ти односи били транспарентни према онима у чије име су наступали?
Док се на та питања не одговори, расправа неће престати. Не зато што неко воли да води рат, већ зато што јавност не воли празне Кокановићеве и Ристовићеве приче, а управо се у тим шупљинама крију одговори.