Садашњи и бивши председник Савеза Срба Словеније Зоран Ристовић и Владимир Кокановић
Фотографија учињена 19 фебруара 2026 г. у Трсту, а преузета са званичног портала савеза
Постоје разговори после којих се дуго размишља не само о разговору, већ и о "саговорнику" и стеченом утиску о њему након разговора.
Дана 30. јуна 2026. године у 12.03 часа, примио сам телефонски позив од Зорана Ристовића, председника Савеза Срба Словеније. Према евиденцији телефона, разговор је трајао 7 минута и 9 секунди. Позив је уследио непосредно након што је у „Траговима“ објављен мој текст у којем нисам никога вређао нити оптуживао. Поставио сам само питања која сам сматрао легитимним и од јавног интереса: због чега јавност нема увид у уговор закључен између Радио-телевизије Србије и Савеза Срба Словеније и због чега се на једноставна питања не одговара јасно и конкретно, документима.
Уместо разговора о документима, уследио је монолог који сам лично доживео као веома тежак и узнемирујући.
Не желим да препричавам сваку реченицу. Одмах након разговора сачинио сам службену белешку, док су ми све околности биле свеже у сећању.
Међутим, разлог због кога пишем овај текст није само тај телефонски позив.
На то ме је навело и једно много шире питање.
Какав човек треба да буде председник једне кровне организације која представља Србе у другој држави?
Да ли је довољно да непитан, самохвалисаво говори сам о себи, о сопственим заслугама, о „моћним“ људима које познаје и који га подржавају, о пословима које је у животу радио, какве је школе завршио, да ли је као припадник специјалних јединица био рањаван по Африци, да ли ради или не ради некакав „војни програм“ шта год то значило, и да ли је кадар неког генерала Јове, или лично познаје опет неког Лудвика, па Тешића итд.
Да ли је потребно да председник Савеза Срба Словеније гради свој ауторитет причом о себи или начином на који разговара са људима?
По мом мишљењу, прави ауторитет не мора да се доказује, већ се он препознаје, а човек који је сигуран у себе и зна шта хоће, нема потребу да повишава тон, да вређа саговорника не би ли постигао и оставио утисак да иза њега стоји нечија моћ, неки људи или утицаји.
Али, у том монологу, заборавио је да што је човеку функција већа, већа му је и обавеза самоконтроле. Заборавио је да председник Савеза није председник само својих истомишљеника и да представља само оне који га подржавају, већ би требао бити и председник оних који га критикују. Према томе, тај човек никако није смео изгубити контролу и меру понашања. Уместо одговора на питања о уговору између Савеза и РТС-а, транспарентности и документима, „разговор“ је, по мом доживљају, отишао у сасвим другом правцу. Код мене је оставио осећај узнемирености, посебно због помињања чланова моје породице и појединих изјава које сам доживео као покушај застрашивања.
Не тражим да јавност безрезервно прихвати моје виђење, нити да било ко донесе било који закључак на основу само тог разговора.
Али сматрам да јавност има право да зна да је након новинарских питања о документима уследио разговор који је на мене оставио дубоко непријатан утисак.
И поред свега, моје питање остаје исто као и пре тог разговора.
Ако уговор о изнајмљивању, можда и куповини простора у Миклошичевој у Љубљани постоји између Радио-телевизије Србије и Савеза Срба Словеније, ако је потписан и ако не постоји законска препрека за његово објављивање, зашто га једноставно не учинити доступним јавности? Документ би за неколико минута отклонио бројне недоумице.
Уместо тога се причају приче ко је кога поставио, на чело Савеза, ко је чији човек, ко има чију подршку и ко је заслужан за коју функцију. То није оно што, по мом мишљењу, припадници српске заједнице у Словенији очекују од своје кровне организације и њеног председника.
Не могу, а да у овом сведочењу не поменем и Владимира Кокановића, бившег председника Савеза Срба Словеније, а данас вршиоца дужности директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону.
„Господин“ - бивши председник савеза је такође знао своје сараднице називати најпогрднијим именима, а Србину из Словеније опсовати мајку шиптарску, што њему, иначе рођеном у Хрватској, вероватно није било први пут. Е, па, млади „господине“ Кокановићу: како би сте се Ви осећали да Вама неко од Срба из Србије, рецимо неки Шумадинац опсује мајку усташку? Наравно, то нити ће, а нити би се могло догодити!
Али, да се вратим на тему. Током ранијег телефонског разговора који сам водио са Зораном Ристовићем, опет по његовом позиву, а чији снимак поседујем, Ристовић је изнео низ оцена и тврдњи о појединим Србима у Словенији, и посебно о свом односу са Владимиром Кокановићем. Према његовим речима, о Кокановићу би имао много тога да каже, али, како је сам навео, „мора да ћути“, јер финансирање Савеза зависи од Управе у којој је Кокановић директор. У истом разговору тврдио је да Савез Срба Словеније није добио средства на конкурсу из априла 2026. године због, како је рекао, „техничке грешке“, као и да је, по његовом мишљењу, Владимир Кокановић изгубио углед међу делом Срба у Словенији.
Такође је говорио да је успео да окупи пет новоформираних друштава и да ће тиме, по његовом уверењу, онемогућити евентуални повратак Владимира Кокановића на место председника Савеза Срба Словеније. Не знам да ли су све те оцене тачне, ни како ће се њихов међусобни однос развијати у будућности, али знам да такве речи, посебно када их изговара Зоран Ристовић актуелни председник Савеза Срба Словеније, не могу остати без одјека. Ако су изворене оцене и квалификације основане, онда јавност има право да зна и чињенице. Ако нису, онда је још важније да буду јавно демантоване, јер Савез Срба Словеније није приватна организација нити Владимира Кокановића нити Зорана Ристовића, већ би требала бити организација која окупља, повезује и представља српску заједницу у Словенији.
А Срби у Словенији би требали такође знати: уколико се унутрашњи односи у савезу своде на личне сукобе, борбу за положај, питање ко ће кога наследити или спречити да се врати, онда највећу цену плаћају они због којих Савез постоји, а то су сами припадници српске заједнице. Зато и данас понављам оно што сам написао и пре телефонског разговора:
не интересују ме лични сукоби.
Не интересују ме титуле, нити приче о томе ко кога познаје. Интересују ме документи.
И зато моје питање остаје непромењено: Ако уговор између Савеза Срба Словеније и РТС-а заиста постоји о изнајмљивању или куповини службених просторија од РТС-а у Љубљани у Миклошичевој улици или број 11 или број 9, зашто га једноставно Зоран Ристовић не објави?
Радован Б. Милић
Словенске Коњице
3. 07. 2026