Илустрација ChatGPT „Потписуј" - сатиричног је карактера. Представља уметнички приказ јавне расправе о транспарентности рада институција

Ја сам, браћо моја, човек од визије. Само што нико никако да схвати коју визију имам. Једни кажу да сам дошао по политичком задатку, други да сам дошао преко ћевапа, a трећи кажу да сам дошао због функције.

А ја кажем, дошао сам где год су ми врата била отворена. Кад су се једна затворила, ја сам отворио друга. Кад су се и друга затворила, ја сам променио страну улице. Човек мора бити флексибилан. Није важно где си био јуче.
Важно је да сутра будеш тамо где је ручак бесплатан. Прво сам продавао ћевапе, онда сендвиче, а затим сам продавао и идеје. На крају сам схватио да се најбоље продаје магла.
Јер ћевапи се поједу, сендвичи се осуше, а магла траје и траје и траје...
Тако ја од магле догурах до директора.
Само, појавио се један проблем. Директор мора нешто и да зна, а ја знао нисам ништа, осим да окупим људе који ће климати главом. То је највећа школа управљања. Кад не знаш ти, не сме знати нико. Одмах сам увео дисциплину. Ко хоће да мисли, нек мисли код куће, ко хоће нешто да пита биће сумњив. А тек они који знају више од мене, биће још сумњивији. Ко буде ћутао, е тај  може бити перспективан.
Прво сам окупио своје најверније, и њих сам звао „стручни тим“.
Није било важно шта су завршили.
Важно је било да кад год бих ја нешто наумио или рекао, они да заврше реченицу са: Тако је, директоре.
А кад бих погрешио, да кажу - баш сте добро погрешили, директоре, а кад бих ја ћутао, да кажу: каква мудра тишина, директоре.
Такве људе волим.
После сам позвао старе службенике. Видим, озбиљни људи, знају посао, а то је опасно.
Рекох: Од данас без мог одобрења нико не сме ништа да прича.
Потурим им папир на којем пише: „Обавезујем се да ћу ћутати и кад треба и кад не треба.“
Кад, један ме упита: Директоре, где то пише у закону?
Кажем: Не пише, али лепо изгледа кад је потписано.
Други пита: А ако видимо неку неправилност?
Кажем: Затворите оба ока. Једно на неправилности, а друго због плате, и сви мирни.

Једино што ме мучило, мучила ревизија. Дођу људи, па кажу: Где вам је стратегија и план рада?
Кажем: У глави.
А где вам је регистар ризика?
- У фиоци.
-  Где су вам описани процеси?
-  У плану.
-  Где вам је евиденција присутности?
-  Па... присутни су кад их видим.
Ревизори нешто записују.
Ја се насмешим.
Кажем: Само ви пишите, и ми пишемо, само свако своју причу.
После тога уведемо евиденцију, колко да не кажу да не слушамо. Уведемо и још понеки правилник, да изгледа озбиљније.
Али, онда кренуше новинари!
Постављају питања, а ја питања не волим, јер питање  може бити незгодно, па од једног  настане десет, од десет настане документ, од документа настане ревизија, а онда.....
Зато ја највише волим саопштења. У њима нико ништа не пита, само чита. А највише волим фотографије, на њима сви изгледамо као да нешто радимо, само се смешимо и нико не види шта пише у папирима.
И онда ми један стари службеник тихо рече:
-  Директоре, институција није позорница.
-  Него шта је?
-  Институција је систем, а систем не може и не сме да ради на страх, на галаму, на климање главом. Може само на знање, правила и одговорност.
Насмејао сам се.
Рекох: Лепо то звучи.
Само, кад би било тако, ја никада не бих постао директор.
И ту се прича завршава, или....?  Можда, тек почиње.

Јер свака сличност са стварним личностима, установама, странкама, ћевапима, сендвичима, маглом и директорима је искључиво последица тога што сатира понекад уме да личи на стварност више него што би стварност волела.

У СЛЕДЕЋЕМ ЈАВЉАЊУ: ШОКАНТНО ОТКРИЋЕ О ПОСЛОВАЊУ УПРАВЕ ЗА ДИЈАСПОРУ

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
11. 07. 2026