Постоје занимања код којих грешка може произвести незаконито поступање читаве институције. Једно од таквих занимања јесте правничко, посебно када је реч о раду у државном органу.

Од правника се не очекује да буде неми посматрач, нити да накнадно тражи правно оправдање за већ донете одлуке. Његова професионална улога јесте да благовремено укаже када постоји ризик да се закон погрешно примени и да својим знањем допринесе да државни орган поступа у складу са прописима. Управо зато се поставља питање улоге правника Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, Марка Шћекића.
Редакција „Трагова“ затражила је документа која се односе на рад државног органа – уговоре са ангажованим лицима, описе послова и документацију која се односи на трошење буџетских средстава. Нису тражене службене тајне, нити документа за која нам је наведено да би њихово објављивање могло угрозити законом заштићени интерес Републике Србије. Уместо достављања тражених копија, редакција је обавештена да, уколико жели увид у документацију, може лично да дође из Словеније у Београд.
Посебно је необично што је Управа претходно сама затражила да се редакција изјасни на који начин жели да оствари приступ траженим документима. Одговор је био недвосмислен – електронским путем. Упркос томе, копије нису достављене електронском поштом, већ је редакција поново упућена на непосредан увид. Овде се, зато, не поставља само питање поступања Управе. Отвара се и питање улоге њеног правника. Да ли је неко у Управи, укључујући њеног правника Марка Шћекића, указао да се оваквим поступањем може довести у питање делотворно остваривање права на приступ информацијама? Да ли је Марко Шћекић уопште био упознат са начином поступања по овим захтевима? Да ли је био консултован? Да ли је дао правно мишљење и, ако јесте, какво?
То су питања на која „Трагови“ у овом тренутку немају документован одговор.
Управа за сарадњу с дијаспором постоји управо ради сарадње са људима који живе ван Србије. Ако би припадник дијаспоре морао да путује стотинама или хиљадама километара да би остварио право које му закон признаје, оправдано је поставити питање да ли је суштина тог права заиста остварена. И управо ту се отвара питање улоге правника Управе: да ли је био упознат са таквим поступањем, да ли је о њему консултован и да ли је указао на законске обавезе органа?
Директор може донети погрешну одлуку. Запослени такође може погрешити, посебно ако не познаје довољно прописе који уређују одређену област. Али од правника државног органа очекује се нешто више. Од њега се очекује да препозна правни проблем, да упозори на могуће последице и да својим стручним знањем допринесе законитом поступању институције.
 Правник није адвокат директора. Његова професионална лојалност не би требало да буде усмерена према личности руководиоца, већ према закону и законитости рада институције.
Директори су се мењали и мењаће се. Руководиоци долазе и одлазе, али закон остаје. Управо зато се од правника очекује да, када је потребно, директору каже и оно што директор можда не жели да чује. Међутим, редакција „Трагова“ у овом тренутку не располаже документом којим би било потврђено да је Марко Шћекић лично обрађивао конкретне захтеве, састављао спорне одговоре, предлагао начин поступања или давао правно мишљење о томе да се тражене копије не доставе електронским путем. Управо зато ће од Управе бити затражено да документовано саопшти ко је обрађивао захтеве, ко је припремао одговоре, ко је одобравао њихову коначну садржину, ко је одлучио о начину омогућавања приступа документацији и да ли је у том поступку прибављено мишљење правника Управе. То је важно и због самог Марка Шћекића. Уколико документа покажу да он није учествовао у таквом поступању, „Трагови“ ће то исто тако јасно објавити. Уколико покажу да јесте учествовао, јавност ће бити упозната и са тим чињеницама и документима. Јер циљ није да се некоме унапред припише одговорност. Циљ је да се утврди ко је шта радио и на основу чега је донета одређена одлука.
Редакција „Трагова“ зато ово питање не отвара због једног човека, нити само због једног захтева за приступ информацијама, већ због принципа. Ако би се показало да правник државног органа, уместо да указује на законске обавезе институције, учествује у поступању којим се остваривање законског права неоправдано отежава, онда би се с правом поставило питање ко у тој институцији брине о законитости њеног рада. Ако се, пак, покаже да правник са конкретним поступањем није имао никакве везе, онда одговорност за такву одлуку треба тражити тамо где она заиста припада.
Управо је то разлика између претпоставке и чињенице.
„Трагови“ траже и инсистирају само на ономе што закон предвиђа: да државни органи поступају у складу са законом и да информације од јавног значаја буду доступне онда када не постоји законски основ за ограничење приступа. Најједноставнији начин да се отклони свака сумња јесте да се документа доставе када за њихово ускраћивање не постоји законска препрека.
Управа за сарадњу с дијаспором није безбедносна служба, нити орган чији се рад по својој природи заснива на тајности. Напротив, њен рад би, осим у случајевима када закон изричито прописује ограничење приступа одређеним информацијама, морао да буде заснован на високом степену транспарентности. Та транспарентност не сме зависити од добре воље било ког директора, функционера или запосленог. Она мора произлазити из закона и обавеза које из њега проистичу. Што је већи степен транспарентности Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, то је мањи простор за сумњу. Насупрот томе, сваки неоправдани изостанак информација отвара нова питања која би се у многим случајевима могла једноставно отклонити достављањем документације.
То је уједно и најбоља заштита директора, правника, овлашћеног лица за поступање по захтевима, осталих запослених и саме Управе. Јер суштина закона није да прикрива рад државног органа, већ да обезбеди његово законито и одговорно поступање и заштити права грађана и јавни интерес.
А када постоји недоумица ко је и како поступао, одговор не треба тражити у претпоставкама - већ у документима.