Илустрација: ChatGPT (сатирични приказ)

Када смо недавно писали о улози Марка Шћекића, правника Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, полазили смо од једноставног принципа: правник државног органа није ту да чува директора од непријатних питања, већ да чува институцију од незаконитих одлука.

Нова документа, информације и сведочења која стижу до редакције отварају, међутим, много озбиљније питање: да ли Марко Шћекић у Управи заиста обавља улогу правника који спречава правне грешке или је део механизма због којег Управа све чешће мора да се брани од последица сопствених и одлука и грешака?
Према сазнањима „Трагова“, Управа је недавно ангажовала и адвоката, па се у конкретним околностима намеће питање: због чега је спољна правна помоћ постала потребна и Марку Шћекићу, и вд директору Кокановићу и Управи која је већ имала свог свршеног студента Несторовића који је сопственим трудом и залагањем успео прво доћи до звања мастер, па тек онда придобити и диплому правног факултета, јер како произлази из документације и информација којима располажемо: управо поједина решења и поступци у чијој је припреми учествовао Шћекић постали су предмет жалби, оспоравања и судских поступака. А сви ти папири говоре о готово парадоксалној ситуацији: Управа за сарадњу са дијаспором има правнике, али сада додатно плаћа и адвоката да би решавао последице правних проблема насталих унутар саме Управе.
Зато би било важно да Управа јавно саопшти колико је од 1. јануара 2025. године против њених решења изјављено жалби, колико је решења укинуто или поништено, колико је покренуто судских поступака, колико је тих спорова Управа изгубила, колико је све то плаћено из буџет Републике Србије и колико је све то коштало грађане Србије?
Према информацијама које је редакција добила из више извора, проблем је, међутим, много шири од нестручног и лоше написаног решења. Информације описују атмосферу у Управи у којој шачица привилегованих, уљуљканих у сопственој заблуди о недодирљивости,  дели људе на „подобне“ и „неподобне“, па чак их и евидентирају као  политички непожељне или „блокадере“. Ако такви спискови заиста постоје, онда то више није питање међуљудских односа у једном малом колективу, већ је питање које захтева озбиљну институционалну проверу.
„Трагови“ зато неће написати као утврђену чињеницу да Марко Шћекић, Николина Милатовић Поповић, новопечени правник Мирољуб Несторовић, неки фотограф, нека масерка на позив - од прага до прага, или било ко други прави политичке спискове док такав документ не буде прибављен. Али ћемо питати: да ли у Управи постоје било какве службене или неслужбене евиденције запослених према политичким ставовима, учешћу на протестима или другим активностима које нису у вези са њиховим радним обавезама. Ако постоје: ко их је правио и у коју сврху? Ово питање добија додатну тежину због података о смањењу броја запослених. Према информацијама редакције, од некадашња 23 систематизована запослена у Управи је остало приближно петнаест, не рачунајући све бројније уговорно ангажоване сараднике чији укупан број јавности није лако доступан, а о чему ће тек бити речи.
Зато треба утврдити колико је људи у последњих годину дана напустило Управу, колико је добило отказ, колико је њих затражило престанак радног односа и колико је нових лица истовремено ангажовано путем различитих уговора.
Посебно забрињавају информације које добијамо о дисциплинским поступцима.
Према сазнањима редакције, током ове године вођена су најмање три таква поступка, а поставља се питање како су образована тела која су у поступцима одлучивала, ко је покретао поступке, ко је утврђивао одговорност и да ли су запосленима била обезбеђена сва права прописана законом? Према истим изворима, дисциплинске мере имале су и последице на зараде појединих службеника.
Ако је све спроведено законито, документа ће то лако показати. Исто важи за годишње одморе.
До „Трагова“ су стигле тврдње да се правила нису примењивала једнако према свима: да је појединим запосленима оспоравано коришћење одмора или су због њега довођени у проблем, док је вд директору Кокановићу омогућено сасвим другачије поступање.
Посебно је озбиљан случај запосленог којем након престанка радног односа није исплаћена накнада за неискоришћени годишњи одмор, након чега је своје право остварио судским путем. Ако редакција прибави правоснажну пресуду, објавићемо њене релевантне делове.
А онда долазимо до оцењивања службеника. Према документацији и информацијама које су нам описане, својевремено је „привилегована“ Николина Милатовић Поповић, чланица партије ЈУЛ,  била оцењена двојком (2) која јој је накнадно чудесним путевиума поништена или промењена. Због тражимо документацију која ће показати ко је то учинио, којим актом, на основу којег правног основа и да ли је спроведен поступак који прописи предвиђају у таквим случајевима, јер једна правила не могу важити за „неподобне“, а друга за „Јуловце“,  и руководство. Правник Управе државног органа ваљда управо постоји да се такве ствари не дешавају. Још озбиљније би било ако је тачна информација да одлуке Жалбене комисије привилеговани из Управе, међу њима и правник, нису благовремено достављане „непожељнима“, а запосленима на које се односе. И то ћемо документовати и тражити од Управе да се изјасни.
Посебно место у овој причи има случај Мирoљуба Несторовића.
„Трагови“ су већ постављали питања о његовим квалификацијама и основу по којем је обављао одређене послове. Сада се мора утврдити и какву је улогу имао Марко Шћекић у припреми решења којим је Несторовић постављен на место саветника и која се документација у тренутку доношења тог решења налазила у његовом персоналном досијеу.
Посебно ћемо посветити пажњу питањима: када је диплома правног факултета унета у Несторовићев досије, који датум носи, ко ју је примио и евидентирао и како се тај датум односи према датуму мастер квалификације која се помиње у његовој биографији.
Овде нећемо користити реч „подметнута“ док за то не постоји доказ. Али ако хронологија докумената заиста показује нелогичност, онда је обавеза Управе да је објасни.
До редакције су стигле и тврдње да Марко Шћекић међу запосленима истиче своје вишедеценијско познанство са државним секретаром Министарства спољних послова. Познавати државног секретара, наравно, није никакав прекршај. Али у државној служби ниједно лично познанство не сме бити аргумент ауторитета, нарочито правника Шћекића који би морао да потиче и да буде заснован на поседовању знања и познавању  закона, а не на познавању овог или оног државног секретара.
Најозбиљније тврдње које су стигле до редакције односе се и на Шћекићев прековремени рад, трошкове службеног возила и коришћење службене Шкоде.
Према изворима „Трагова“, постоје случајеви у којима су његови „прековремени“ сати и добијен новац повезивани са приватним трошковима и наводним поправкама службеног аутомобила. За сада немамо документацију која би нам дозволила да такву тврдњу представимо као чињеницу.
Зато ћемо од Управе тражити нешто много једноставније: комплетну евиденцију прековременог рада Марка Шћекића, решења којима је такав рад одобраван, износе исплаћене по том основу, путне налоге и евиденцију коришћења службене Шкоде, рачуне за сервисирање, резервне делове и поправке, као и податке о томе ко је возило задужио и где се оно налазило. Тада неће бити потребе за нагађањем, већ би рачуни све рекли.
Све ово на крају води једном питању које је далеко важније од личности Марка Шћекића.
Ко чува законитост Управе?
Ако правник учествује у припреми решења која падају пред Жалбеном комисијом, ако се против Управе воде поступци због кадровских одлука, ако се ангажује спољни адвокат да решава настале правне проблеме, ако постоје спорна оцењивања, дисциплински поступци и питања о једнаком третману запослених, онда руководство Управе мора да објасни шта се дешава? И ту одговорност не може сносити само Марко Шћекић, јер се на врху Управе налази в.д. директора Владимир Кокановић. Он руководи органом. Он мора да зна шта раде његови сарадници. А ако не зна, и то је проблем руковођења.
Зато „Трагови“ не желе лични обрачун. Напротив. Желимо нешто много једноставније: да се свака наведена ствар провери документима, тако што ће Управа: да објави решења, да покаже одлуке Жалбене комисије, да покаже дисциплинске предмете, да покаже евиденцију присуства и прековременог рада, да покаже документацију о службеној Шкоди, да покаже основу ангажовања адвоката и колико ће то грађане коштати, да покаже документацију о постављењу Мирoљуба Несторовића, и да објасни поступак у случају оцене Николине Милатовић Поповић.
Ако документа покажу да су наши извори погрешили, „Трагови“ ће то објавити.
Али ако покажу супротно, онда више нећемо говорити о „неспоразумима“ и „личним сукобима“, већ о одговорности. Јер правник у државној институцији не би смео бити неки осветник, страначки бич, кадровски полицајац, а понајмање човек задужен да дели запослене на пријатеље и непријатеље. Правник Управе је ваљда ту да спречи да Управа крши закон. А у ситуацији у којој Управа мора да ангажује другог правника да је извлачи из последица сопствених грешака, онда је сасвим оправдано поставити питање:
Господине Кокановићу, да ли сте проверили ко у Вашој Управи чува закон, а ко Вам доиста производи правне проблеме?