Владимир Кокановић 2020. године у време почетка његове дијаспорске каријере. Према документацији којом располаже редакција, данас се са њим и члановима његове породице повезује власништво над два стана у Словенији, једног у Београду и најмање две гараже. 

Јутрос су ми се јавили пријатељи из далеких прекоокеанских земаља и обавестили ме да добијају најодвратније поруке о мени. Те поруке више им се не шаљу само приватно, већ се јавно остављају на њиховим Фејсбук профилима, па чак и на профилима њихових пријатеља.

Изгледа да они који то раде верују да моји пријатељи не знају ко сам и да ће поверовати у лажи које им се упорно сервирају. Заборављају да ме ти људи познају много дуже него што постоје анонимни профили.
Исте и сличне поруке већ су слате мојим пријатељима, сарадницима и најближој родбини. То више није спонтана реакција неког незадовољног читаоца. Реч је о дуготрајном и организованом Ћаци покушају мог јавног блаћења.
За мене више нема енигме ко стоји иза Фејсбук профила „Срби.си“.
На основу сазнања која сам добио од више Срба из Словеније, бивших пријатеља Владимира Кокановића, иза тог профила стоји он. Према тим сведочењима, он је профил отворио још 2020. године и дуго га није користио. Касније је профил постао место са којег се објављују и шаљу најтеже неистине, увреде и оптужбе о мени.
Исти извори указују да профил сада користи или у његовом вођењу учествује Кокановићу блиска особа, којој је обезбеђен лагодан живот захваљујући његовим нетранспарентним пословима и средствима повезаним са јавним буџетом којим он управља.
Према мојим сазнањима, та особа, дете разведених родитеља, је пре доласка у садашње кругове радила за шпанске коцкарнице. Зато они који данас измишљају приче о другима најпре треба да објасне сопствени пут: од скромних почетака у Словенији до пословних висина и живота који очигледно захтева знатно више новца.
Управо о тим „висинама“, уговорима, исплатама, становима, гаражама и пореклу новца „Трагови“ свакодневно пишу, ослањајући се на документа и јавне евиденције.
Људи који су Кокановића познавали на почетку његове дијаспорске каријере памте и време када је као љубљански подстанар извесног Радуља тек маштао о положају и утицају. Око њега су тада били људи који су и сами желели исте позиције. Међу њима је настала конкуренција, а Кокановић је у тој борби привремено победио.
Управо од неких људи којима се касније замерио стигла су сазнања о томе ко је отворио профил „Срби.си“, ко га је користио и коме је касније омогућен приступ.
Ни профил „Шћепан Шћекић“ више није никаква енигма.
Иза њега, према подацима и сазнањима стоји особа запослена на државној функцији, чија стручност и начин доласка на ту позицију заслужује посебну проверу. Та особа се својевремено хвалила да је друг из детињства са државним секретаром у једном српском министарству и да је управо захваљујући том познанству добила државни посао.
Прећутано је, међутим, да није реч о непосредном другу државног секретара, већ о пријатељу његовог кума, без чијег посредовања тешко да би се нашао на положају који данас заузима.
У прикривању свог ауторства није био нарочито вешт. На „јавном“ месту је свакодневно понављао и цитирао сцене из старе телевизијске серије о Шћепану Шћекићу. Управо тим понављањем открио је одакле потиче назив анонимног профила који је касније коришћен за нападе на мене.
Све што знам о профилима „Срби.си“ и „Шћепан Шћекић“, укључујући имена особа које иза њих стоје, садржаје објава, поруке упућене мојој породици и пријатељима и податке о начину њиховог деловања, достављено је надлежним органима.
Државно тужилаштво Србије се за сада није озбиљно умешало у сопствени посао. Уверен сам, међутим, да ће се после октобарских избора и промене система многи предмети извући из фиока. Тада више неће бити важно да ли се врата одговорних налазе у Србији, Словенији, Хрватској или Црној Гори, нити да ли нечији животни и пословни пут води све до коцкарница у Шпанији. Нико неће моћи да каже да није знао шта је радио, неће моћи да се сакрије иза измишљеног имена и неће моћи да избрише све дигиталне трагове као ни путеве новца.
Одговорност тада неће утврђивати „Трагови“, него надлежни органи, а „Трагови“ ће им, као и до сада, достављати документе, поруке, сведочења и друге расположиве податке.
А они који данас уживају у привидној недодирљивости већ знају да им положај није вечан, а да једино трагови остају.
Када надлежни органи потврде оно на шта указују „Трагови“, пут ће их, а посебно Кокановића, по свему судећи, поново одвести у подстанаре, само што овога пута његова адреса неће бити код господина Радуља, већ у колективном смештају у Забелској бб.