Кокановићева непрестана потреба да буде у средишту сваке фотографије одавно је прерасла у агресивну јавну самопромоцију, чије трошкове, уместо из свог џепа, плаћа јавним новцем пореских обвезника Србије.
Више нема нагађања, претпоставки ни простора за избегавање одговора.
Званични подаци Управе за трезор потврђују да је Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, са свог рачуна број 840-0000000001620-21, на рачун предузетничке радње Милоша Симића уплатила укупно 2.792.425 динара.
Новац јесте исплаћен. Платила га је Управа. Примила га је Симићева фирма.
То је од сада документована чињеница.
Управа је током 2025. године Симићевој фирми исплатила 1.643.100 динара, а током 2026. још 1.149.325 динара. Укупно је извршено десет уплата у периоду од 6. новембра 2025. до 16. јула 2026. године за фотографисање, снимање, монтажу, постпродукцију и „медијске услуге“.
Фирма Милоша Симића основана је 6. октобра 2025. године. Њен динарски рачун отворен је 10. октобра, а већ 6. новембра, само 27 дана касније, са рачуна Управе стигла је прва уплата од 180.000 динара.
Уследиле су и нове исплате:
- 303.100 динара за „услуге снимања“;
- 210.000 динара за фотографисање, снимање и монтажу;
- чак 950.000 динара за „медијске услуге Академија дијаспоре и Срба из региона“;
- пет узастопних месечних исплата од по 180.000 динара;
и последња евидентирана исплата од 249.325 динара за снимање и монтажу видео-материјала.
Само током децембра 2025. године Симићевој фирми исплаћено је 1.463.100 динара.
„Трагови“ сматрају да Управа није телевизијска станица, филмски студио нити приватна продукцијска кућа Владимира Кокановића. Њен задатак је да сарађује са дијаспором и Србима у региону и да јавни новац користи законито, наменски, економично и у интересу грађана.
Зато се мора поставити једноставно питање: да ли су грађани Србије дужни да финансирају стално фотографисање, снимање и медијско представљање Владимира Кокановића?
Да ли је његова лична потреба да се појављује пред камерама толико важна да за њу за мање од девет месеци треба издвојити скоро 2,8 милиона динара јавног новца?
Док удружења у дијаспори годинама раде добровољно, плаћају закупнине, организују програме сопственим новцем и конкуришу за скромне износе, Управа троши милионе на беспотребно снимање и монтажу Кокановићевих активности.
За 950.000 динара плаћених за „медијске услуге „Академија дијаспоре и Срба из региона“ јавност до сада није видела уговор, фактуру, спецификацију услуга, извештај о извршеном послу нити документ којим је потврђено шта је тачно произведено и предато Управи.
Није објашњено ко је одредио цену од 950.000 динара, ко је изабрао Симићеву фирму, ко је потврдио да су услуге извршене и ко је одобрио исплату.
Исто важи и за уплату од 249.325 динара из јула 2026, која одступа од претходних месечних исплата од по 180.000 динара.
Шта је додатно урађено за тих 69.325 динара разлике? Где је фактура? Где је извештај? Где су произведени материјали? Ко их је примио и одобрио плаћање?
Управа на ова питања није одговорила.
Њој су „Трагови“ још 4. августа 2026. године упутили захтев са прецизним питањима о ангажовању Милоша Симића, о његовој фирми, уговорима, фактурама, извршеним услугама, исплатама и фото-видео опреми. Уместо докумената добили су ништа - ћутање.
Међутим, оно што је Управа покушала да сакрије ћутањем, открила је Управа за трезор својим службеним евиденцијама.
Посебну одговорност у свему има Николина Милатовић Поповић, која је у Информатору Управе наведена као овлашћено лице за поступање по захтевима за приступ информацијама од јавног значаја.
Њен посао није да штити руководство Управе од непријатних питања, нити да грађане позива да из иностранства долазе у Београд како би погледали документа која се могу скенирати и послати електронском поштом.
Њена законска обавеза је да омогући приступ постојећим документима.
Када овлашћено лице не доставља уговоре, фактуре и доказе о трошењу јавног новца, док други државни орган потврђује да су милионске исплате извршене, онда то више није обична административна неажурност. То је свесно организовано одржавање нетранспарентности, по које убрзано стиже одговорност.
Одговорност не може заобићи ни Марка Шћекића, правника у Управи. Ако правна служба постоји само да формално покрива одлуке руководства, а не да упозори на могуће неправилности, онда се мора поставити питање чему она служи и за шта је грађани плаћају.
Правник у државном органу није украс. Његова обавеза је да штити законитост рада органа, а не положај директора.
Исто се односи и на лица задужена за финансије. Кроз њихове руке морали су проћи уговори, фактуре, налози и одобрења за плаћање. Они су морали видети да је новооснованој фирми за мање од девет месеци исплаћено готово 2,8 милиона динара.
Ако су уочили неправилности, били су дужни да реагују. Ако их нису уочили, поставља се питање њихове стручности, а ако су их уочили и прећутали, онда ћутање више није неутрално понашање.
Посебну законску одговорност има и Милош Симић, као власник фирме која је примила јавни новац. Он мора бити спреман да докаже шта је за сваки примљени динар урадио, које је материјале снимио и монтирао, коме их је предао и на основу којих уговора и фактура је наплатио услуге.
За сада немамо доказ да је Милош Симић део примљеног новца делио са Владимиром Кокановићем или било ким другим. Зато то не тврдимо, већ само сумњамо. Углавном, сада постоји довољно разлога да надлежни органи провере целокупан ток новца: од доношења одлуке о ангажовању, преко уговора и фактура, до коначног располагања исплаћеним средствима.
То је законита обавеза и неопходна провера трошења новца грађана Србије.
Владимир Кокановић као руководилац Управе мора да одговори ко је донео одлуку да се оволики новац усмери на фотографисање, снимање и медијске услуге, шта је Управа за тај новац добила, а шта дијаспора и због чега документа нису учињена доступним јавности.
Ако се утврди да су јавна средства трошена ненаменски, неекономично или ради личне промоције функционера, политичка и дисциплинска одговорност неће бити довољне. Тада се мора испитати и постојање елемената злоупотребе службеног положаја и других кривичних дела.
За расипништво и прикривање докумената не може Николина Милатовић Поповић, у име Управе, одговарати на захтеве из дијаспоре празним саопштењима, баш као што ни Владимир Кокановић не може одговарати и новим фотографијама. Мора се одговарати пред институцијама.
„Трагови“ су 17. септембра 2026. године Управи упутили нови захтев којим су затражени сви уговори, фактуре, налози, докази о извршеним услугама, буџетске позиције и имена лица која су контролисала послове и одобравала исплате. Николина Милатовић Поповић сада има прилику да покаже да ли располаже уредном документацијом или је њено досадашње ћутање имало много озбиљнији разлог. Овога пута више не може ни динар да сакрије, јер их је Трезор већ открио.
„Трагови“ ускоро објављују ново откриће: коме је, по ком основу и колико новца из јавних средстава исплатила Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону. Људи моји, ако документа покажу оно на шта досадашње информације указују, ово више није само за јавну осуду, већ за тужилаштво, кривичну одговорност и робију.