Štampa
Kategorija: Rasejanje
Pogodaka: 395

Аустрији није имала радне снаге, села су им остајала празна, а они образованији су настојали да оду из земље. Мало њих је ишло преко океана, један део је прешао у Швајцарску а највише их је отишло у тек уједињену Немачку. Тако су се ослобађала места за новопридошле и образоване са Балкана.

Када сам крајем осамдесетих година прошлог века дошао у Аустрију или отишао из Србије (још не знам јесам ли дошао или сам отишао), одједном сам постао мигрант.

Без знања језика, као нем, без да икога познајем, упркос толиким Југословенима који су у то време били најбројнији страни радници који су „окупирали” Беч и Аустрију.

Образован, радан и вредан а надасве млад, храбро луд и бескрајно радознао. То је била моја понуда овом друштву. Али, без речи немачког језика та понуда никако није могла да се уочи на „пијаци” коју сам изабрао за понуду робе.

Око мене неки сасвим нејасан и мени тешко дефинисан свет. Прво што сам се запитао јесте како је Бечлијама и Аустријанцима са нама оваквима, или овако другачијима? Маса некаквих миграната запоседа њихове родне груде. Доноси неко прејако идеолошко, културолошко и још свакакво наслеђе.

Моји аустријски домаћини тада су патили од недостатка радне снаге свих профила. Села су им остајала празна. А оно Аустријанаца грађанске структуре који су се одважили да стекну какво образовање, тежили су у то време да се иселе из Аустрије.

Мало њих је одлазило преко океана, један део је запоседао суседну Швајцарску а највећи број је најрадије одлазио у тек уједињену Немачку. Тако су се ослобађала места за новопридошле а образоване са Балкана.

Запад је увек био усисивач и најбоље што је знао је да штампа паре, уваљује кредите и усисава. Тачно оно што Срби никада нису знали.

Схватио сам да су моји сународници, који су међу првима дошли овде шездесетих година прошлог века, долазили по неком систему, плану и програму.

Тадашња влада Бруна Крајског суочила се са проблемом рапидног смањења наталитета и становништва. Аустрији је претило да постане лепа земља са славном историјом али без становника. Или макар без радно способног или просто радно вољног становништва.

Они који су били радно способни све мање или никако нису желели да раде, а ако су желели онда су и бирали. Као да су били у неком бедаку, освешћени разградњом земље и последицама два светска рата која су изгубили, као закаснела реакција које су тек тада били свесни.

Као да су своје животе постављали на тим основама. Радиће у својој кући „или то или ништа друго”! Тако се десило да су сви они који су имали средњошколску матуру били предмет дивљења а они малобројни са факултетима имали су статус божанства.

Домицилно становништво је све више бирало где и шта ће и да ли ће уопште да ради. На радна места њима непопуларна или неадекватна, нижекласна упадали смо ми - мигранти.

Сигурна државна служба била је беспоговорно резервисана само за домаће.  Независно од квалификација, способности и капацитета. Ни то није дуго трајало па смо и ми временом интегрисани мигранти почели да окупирамо државне службе.


Данас друга и трећа генерација заузима значајан део државних служби. Ипак, генерални менаџери странци постоје али су и даље реткост. И данас се најбоља места резервишу „за своје”.  Живот тече и ствари се мењају. Природно је да неке ствари заувек остају. Промени се мало форма али се не задире у суштину.

Ако се староседеоцима учини да од твог рада могу да имају корист и они, онда је Аустрија добитни модел. Скапирали су после више година да јавно не потцењују оне од којих се има корист. Оне који раде нешто добро за њихову заједницу а што сами не би никако радили.

Тако је стваран нашминкан али подношљив суживот зарад сопственог благостања. Прагматизам и материјалне погодности дозвољавају сваколика трпљења.

Оно што је Аустрија данас настало је као резултат личног користољубља и националне самозаљубљености.

А ми? Ми смо живели и пливали разним стиловима, најчешће најнапорнијим, делфин стилом. Постали смо „ћушн” и „гастербајтери", „нужно зло” које треба претворити у општу друштвену корист. Нама је остало да се изборимо са предрасудама, личним афинитетима, дубини или површности, без икакве помоћи.

Зато ја негде могу да разумем мигранте из Сирије, Авганистана, Ирака, Ирана...

Да, слажем се, други је то културошки образац у односу на европски, традиционални, али време и услови живота, окружење и динамичан свет никако се нису конзервирали.

Могао сам да разумем Крајишнике, Босанце и Косоваре који су не тако давно, били мигранти у Србији и за које су говорили да су „однекуд дошли, раширили се и заузели најбоља радна места, како све један другог вуку, како се држе...”

Сад већ постаје дегутантно како и колико домицилно становништво реагује фобично на мигранте било које сорте.

А са друге стране и ми сами из петних жила се трудимо да то постанемо у Немачкој, Аустрији, Британији, Америци, Канади, Аустралији, Кини, Русији... Често смо у томе најгласнији управо ми који смо већ давно негде мигрирали.

И ови данас жарко желе да негде постану мигранти.

Многима од нас, можда већини, јако смета што Србију запоседају неки са истока. Заборавили смо сопствени пут а памет је у највећем проценту кратка. Знам, човек не воли да се сећа сопствених лоших тренутака. И то је људски. Као што је људски да по туђим леђима и 25 шиба не изгледа много.

Главна људска предрасуда је да сва несрећа и пошаст долази од неког другог.  Углавном „са Истока”. Та мантра је у корену свих осталих. Исток је расадник различитости а Запад оличење материјалног конзерватизма. Материјално је опипљиво а различитост је сама по себи препуна изненађења.

Неспремност на лично мењање, толеранцију и другачије је оно што је уништило све источноевропске народе и њихове државе. Или их и даље уништава.

Заблуда је да су уласко у ЕУ та друштва и државе суштински напредовале. Осим, ако се не цени по спољнем паковању и украсном целофану са машницом.

Неспремност на суживот и различитост је пошаст која траје. Кад нам понестане миграната увек су нам при руци прве комшије, фамилија, колеге.

Живот на планети Земљи одвија се увек у задатим циклусима, фазама.

Јеврејски народ зна да је живот у овом свету точак. Сви имамо фиксирано место на том точку живота. Точак се окреће али ми стојимо фиксирани на једном месту. И наравно чини нам се да се самостално крећемо. Када се наше место нађе на врху точка то је онај моменат када нам се учини да управо сада можемо да полетимо.

Али када се точак са нама окрене и стигне доле, притиснут уз земљу на месту са нама, знамо да нам је неко тешко време и тешко бреме које треба издржати.

Горе-доле, доле-горе.

Све оно између зове се нада, издржљивост, страх, и несигурност. На крају живот се једино рачуна кроз снагу издржљивости. А у међувремену наоружајмо се стратешком толеранцијом и системским „начертанијем”.