Štampa
Kategorija: Srbija
Pogodaka: 219

Радован Б. Милић

Радио је тридесет две године у Шамоту Даросава, а задње дане, као инвалид рада је провео у „Шамот сервису“ из Аранђеловца. Умро је недочекавши пензију, а нити исплату 200.000 динара на име неисплаћених плата.     

       Умро је у кући. – Прича његова жена. - Позовем хитну помоћ, полицију и социјално, а они из социјалног сâмо рекоше: - Сахрањујте ви то жено, па у понедељак донесите папире!
       - Пред  смрт је покојник чуо како мора прикупити и предати  нека документа ради наплате неисплаћених зарада. Позове Зорана Игњатијевића, керамичара, који је захваљујући блиској вези са Љубишом Димитријевић директором Холдинг Цоо „Шамот“, именован на место директора „Шамот – сервиса“ те га упита у вези исплате. Добије одговор да су његове плате одавно „застареле.“
       - Умре ми човек од бриге, и многе ствари остадоше нераспетљане. -  Прича даље снуждена жена.
       - Предам папире за посмртнину, и добијем одговор да немам право ни за сандук. Нашавши се у невољи, без динара, немам са чим да сахраним покојника, поново се обратим Зорану Игњатијевићу, а он ми обећа да ће ме назвати сутра. Ево пријатељу, то сутра још нисам дочекала, а можда никада и нећу, јер ни ја нисам својег здравља.   
       Однесем папире и у ПИО (Пензионо Инвалидско Осигурање - Аранђеловац), а они ми одговорише; како је мој муж са оваквим инвалидским решењем могао поново да се запосли.    
       - Управо се запослио – кажем ја њима – умро је! Рекоше ми још, како немам никаква права, и посаветоваше ме да позовем у Београд у „Немањину“. Сазнадох да они у Београду са тим немају везе, већ да зовем опет тамо неког и тамо негде. Одустанем од зивкања, узајмим се, сахраним мужа како доликује, а дугове још полако враћам. Разумеју ме људи, па чекају.
       Видиш пријатељу! У тој фабрици Шамота која више и не постоји, све је опљачкано, порушено, опустело и зарасло, а држава је поставила неке стечајне управнике. Подоводила их са стране, па сад „управници“ ведре и облаче народом. Кажу да раде све по закону. А какав је то закон, питам се? Ако радник нешто њима дугује, они му прете, постављају рок за уплату од осам дана, па чик не уплати, или ће покренути поступак за принудну наплату потраживања. Све раде преким путем и на силу. Као да у овој земљи не постоје судови? Зашто их не дају на суд, већ шаљу које какве пробисвете и истериваче да им разваљују врата, да туку и малтретирају радни народ зарачунавајући им додатне трошкове.
       Отишла ја да тражим моје, па питам стечајног управника: А кад ћеш ти мени исплатити заостале плате мојег човека?
       - Знаш шта ми рече: - Ево ти образац, испуни га и пошаљи привредном суду у два примерка! - Ето то ми рече! - Помислих, ех што није жив онај мој, истеро би он теби и око и зубе, ал'само помислих. Није веселник био таки! Миран човек је био, као што су усталом и сви ти наши радници мирни. Ћуте и трпе.  
       - А знаш, не беше ми баш свеједно кад ми умрê муж!
       У'вати ме страх, како јадна да га сараним без увиђаја? Одкуд бих тек тако смела са'ранити мужа? Бојим се да ми не направе хаос, јер у овој чемерној земљи, ништа више нормално није. Могао је и поп да га неопева, а сахрана већ заказана. Ал'шта ћу, морадо'. А беше и доста народа, ако није било триста душа није ни једна. Ех јадна моја Србијо! Јеси лепа, ал'си луда .
       Поправи црну мараму, затеже је преко чела, подвеза чвршће и оде својим путем.