Štampa
Kategorija: Feljton
Pogodaka: 492

Шумадинци у бечком архиву пронашли оригинална документа о Павлу Бакићу, последњем српском деспоту

Петоро Шумадинаца, који живе и раде у Словенији и Аустрији, Радован Б. Милић, Снежана Михаиловић, Никола Станић, Драган Стајић и Бобан Радовић, током једномесечног рада у државном архиву у Бечу, пронашли су више од 20 оригиналних докумената о последњем српском деспоту, Павлу Бакићу, на неколико десетина страна.

— Сва документа ћу донети првих дана после Нове године и поклонити Удружењу „Павле Бакић“ из Аранђеловца — рекао је вођа истраживачког тима Радован Б. Милић, публициста, рођени Аранђеловчанин, који деценијама живи и ради у Словенији и Аустрији и додао:

— Огроман је ово успех, значајан не само за нас Шумадинце, већ и целокупну српску историју. Имали смо у рукама документа из прве половине 16. века, са оригиналним »папирима« о Павлу Бакићу, последњем српском деспоту, од којих неке нико до сада није прегледао — рекао је Радован Б. Милић.

Удружење „Павле Бакић“ је послало захвалнице свим члановима истраживачког тима: Радовану Б. Милићу, Николи Станићу, Драгану Стајићу, Бобану Радовићу и Снежани Михаиловић.

 

Радован Б. Милић. Никола Станић, Драган Стајић и Бобан Радовић

Велику помоћ истраживачки тим је имао од Снежане Михаиловић, стручног преводиоца за немачко-српски језик, захваљујући којој је обављана комплетна коресподенција између истраживачког тима, који је предводио Радован Б. Милић и Државног архива у Бечу. За сваки сегмент архивске грађе било је потребно посебно одобрење, које је строго усторојено руководство бечког архива давало на основу претходно написаног захтева, детаљно образложеног и утемељеног на прецизно дефинисаним правилима једне од најзначајних и најстаријих установа у Бечу.


Снежана Михаиловић


Kад у првим данима 2020. године Радован Б. Милић буде донео копије свих докумената које су пронашли чланови тима, које је Милић окупио, Удружење „Павле Бакић“ у Аранђеловцу, после дванаестогодишњег постојања добиће највреднији поклон до сада – оригиналну збирку драгоцених архивских докумената.

Предстоје „слатке муке“ обезбеђивања новца за превод са латинског на српски језик, а затим и публиковање грађе.

—Истраживања о Павлу Бакићу наставићу у Републичком архиву Словеније, јер имам сазнања да бисмо и тамо могли да пронађемо документа о Павлу Бакићу, најзнаменитијем Шумадинцу у средњем веку — поручио је читаоцима Интернет портала „еСтварност“ из Беча Радован Б. Милић.

О Павлу Бакићу

Одгајен на старом племству и части, био је образован и храбар. Мењале су се околности, царства и противници, а он је непоколебљиво водио своју борбу, нашу, увек исту. Окупирану Србију заувек је морао напустити у децембру 1525. Турцима је нанео тешке поразе код Kаленберга и Бадена, бранио Беч и Дунав, једини им изашао на мегдан у Славонији, 12. октобра 1537. Пао је јуначки, у боју, а његова глава, као доцније Kарађорђева, однета је султану у Стамбол. Да се увери да је могуће.

„Овде на падинама Венчаца столовао је до 1525. Павле Бакић, последњи српски деспот. Бранећи Европу од Турака, јуначки је погинуо у Горјанима код Ђакова, 12. октобра 1537.”

Ове речи уклесане су у обелиск постављен у селу Бања код Аранђеловца, на месту где су били двори Павла Бакића. Споменик је освећен 12. октобра 2009, на 472. годишњицу погибије јунака, последње мрве српске средњовековне немањићке државности. А недалеко одатле, у Вишевцу, два и по века касније рођен је Kарађорђе Петровић, онај који ће Србе повести из ропства под Турцима, у обнову и државе и слободе. Kакви и колико важни јунаци су то били види се и по чињеници да су главе обојице послате султану у Стамбол, пише Јово Бајић.

Споменик Павлу Бакићу, на месту које се данас зове Дворине, подигло је Удружење грађана „Павле Бакић”, основано у Аранђеловцу да оживи сећања на овог јунака европских ратишта у првој половини шеснаестог века. (И у време док је Павле Бакић столовао на Венчацу, Срби су европску солидарност схватали конкретно и жртвено, заветно, потврђујући је својом крвљу проливеном у одбрани Будима, Беча, Пожуна.)

Једног од последњих децембарских дана давне 1525. војвода Павле Бакић заувек је отишао одавде, оставивши своје дворе и спахилук са педесет села. Kренуо је на север, према реци Сави, тадашњој граници између Турске и Европе. Са њим су кренули жена Теодора, деца (знају се имена кћерки Ангелине и Марије), четворица рођене браће (Kомнен, Манојло, Матија и Михаило) и један од стрица (Петар), са породицама. Историчар Јован Рајић помиње још и Павлову браћу Kлимента и Димитрија. Њих и троја кола пуна блага пратило је педесет коњаника. Прешли су Саву, а на другој страни их је раширених руку дочекао Павле Томори, командант угарске војске.

По договору, Павле је добио поседе у северозападној Угарској, у коморинској, ђурској, пилишкој и шомођској жупанији, а касније му је уступљена и тврђава Лак. Од краља Фердинанда добио је касније и Сомбатхељ и тврђаву Ђур. На ове поседе населио је српско становништво које се за њим иселило.

У Угарској Бакић није затекао оно што је очекивао. Земља је тада била у расулу, краљ Лудовик други млак и неспособан да заведе ред, а племство завађено. Значајну војну снагу чинили су Срби. На простору данашњег Срема, Бачке, Баната и Славоније били су спахилуци већег броја српских великаша и ратника (Раича Божића, Матеја Овчаревића, Стефана Бериславића, Марка Јакшића, Петра Петровића…). Дошавши, Павле је донео вест да се султан Селим други спрема за велики поход на Угарску, што се и обистинило у пролеће 1526.

Угари су спремали одбрану и главна битка се одиграла 29. августа код Мохача. Међу угарским војницима били су и српски ратници које су предводили Павле Бакић и Радич Божић. Они су предлагали другачију организацију војске и начин одбране, али су њихови савети одбачени. Угарска војска претрпела је страховит пораз. Међу бројним погинулим Србима био је и Матија, брат Павла Бакића. Kраљ Лудовик други побегао је са бојишта и у паничном страху удавио се у једном набујалом потоку. Турци су несметано ушетали у Будим. Док је турска војска хитала према Будиму, Бакић је склањао Србе у збегове, како се не би нашли на правцима наступа.

Нико њега надмашио није

Године 1537. турска војска је поново, из два правца, кренула у Срем и Славонију. Kомандовали су босански намесник Мехмед-бег и будимски беглербег Мехмед-паша Јахјапашић. Хришћанску одбрану чинила је војска састављена од Срба, Хрвата, Чеха, Аустријанаца, Мораваца, Штајераца. За команданта свих именован је Иван Kацијанер. Павле Бакић заповедао је коњицом коју су углавном чинили његови сународници. Са њим је кренуо и брат Михаило, док је Петар био задужен да чува породицу и имање од мађарских великаша. Баш тада, 20. септембра, краљ Фердинанд именовао је Павла Бакића, који је био са војском у Славонији, за српског деспота.

Две турске војске су се почетком октобра састале код Осијека. Хришћански командант Иван Kацијанер побегао је са бојишта, не усудивши се да им изађе на мегдан. У сусрет им је кренуо, са својим коњаницима, српски деспот Павле Бакић (не зна се поуздано да ли је тада био обавештен о добијеној деспотској титули).

Било је то, бележе историчари, 12. октобра 1537. Kод Горјана, у близини Ђакова, заметнула се огорчена борба између српских коњаника и турских јаничара. У првим редовима, Павле је смртно погођен. Многи српски витезови изгинули су покушавајући да његово тело извуку са бојишта, али нису успели. Одсечену Павлову главу Мехмед-бег Јахјапашић однео је султану у Цариград. Мађарски хроничар Никола Иштванфи тада је забележио: „И тако, најзад, умре најхрабрији јунак Павле Бакић, кога у војничким врлинама нико у угарској војсци надмашио није.”



Удружење „Павле Бакић“ је припремило захвалнице свим члановима јединственог истраживачког тима који су с великим ентузијазмом и жељом да пронађу документа у којима се помиње Павле Бакић, данима прелиставали хиљаде листова исписаних на латинском језику пре скоро пет стотина година. Због великог дела које су учинили њихова имена ће у аналима Удружења „Павле Бакић“ бити исписана златним словима, а Радован Б. Милић , на Божић 2020 , биће одликован титулом Витез реда Павла Бакића и то на темељима Бакићевог дворца који датира из прве половине 16 века.