Štampa
Kategorija: Feljton
Pogodaka: 387

Пронађени докуменат у Националном архиву Аустрије у Бечу

(Пројекат је делимично финансиран од Министарства културе и информисања Р. Србије)

ПАВЛЕ БАКИЋ - ДЕСПОТ СОПСТВЕНИМ ЗАСЛУГАМА

Повељом од 20. септембра 1537. Фердинанд I је Павла Бакића именовао деспотом иако није био ни у каквој родбинској вези са претходним српским деспотима.
Угарски владар је позвао Србе да се окупе око Бакића као вође јер је реч била о способном, заслужном и популарном старешини, достојном да предводи наш народ.
Нажалост, исте године 12. октобра 1537. у бици код Горјана у близини Осијека, на славонској земљи, у покушају да протера Турке, деспот Бакић је погинуо. Ипак, легенда о јуначком народном вођи опстала је у његовој родној Шумадији.

Камени обелиск деспоту Павлу Бакићу на планини Венчац


Две турске војске су се почетком октобра састале код Осијека. Хришћански командант Иван Кацијанер побегао је са бојишта, не усудивши се да им изађе на мегдан. У сусрет им је кренуо, са својим коњаницима, српски деспот Павле Бакић (не зна се поуздано да ли је тада био обавештен о добијеној деспотској титули). Било је то, бележе историчари, 12. октобра 1537.
Код Горјана, у близини Ђакова, заметнула се огорчена борба између српских коњаника и турских јаничара. У првим редовима, Павле је смртно погођен. Многи српски витезови изгинули су покушавајући да његово тело извуку са бојишта, али нису успели.
Одсечену Павлову главу Мехмед-бег Јахјапашић однео је султану у Цариград. Мађарски хроничар Никола Иштванфи тада је забележио:
„И тако, најзад, умре најхрабрији јунак Павле Бакић, кога у војничким врлинама нико у угарској војсци надмашио није.”
Иза Павла Бакића и његове браће остало је доста потомака који су се у потоњим деценијама храбро борили на европским ратиштима. Под великим притисцима, у дугом времену, подлегали су асимилацији. У једној повељи, написаној у Угарској, Павле Бакић помињао је да су му на Венчацу остали „крвни рођаци”.
 

Преносивши се са колена на колено народ је причао легенде о храбрости и животу последњег српског деспота, а оне се са поносом и данас говоре у овом крају.
Године 2006. археолози су подно планине Венчац код Аранђеловца открили зидине које су мештани назвали Дворине. Сматра се да су то остаци двора деспота Бакића из 16. века.
Чланови удружења грађана “Павле Бакић” ту су подигли обелиск од буковичког гранита у част овог јунака из српске историје.
Надају се да ће једног дана на истом месту стајати и реплика деспотовог двора.


- наставиће се -