Štampa
Kategorija: Kultura
Pogodaka: 1586

Љубица Његован Вучинић

Пише: Гордана Јеж Лазић
       Љубица Његован Вучинић у свет сликарства закорачила је пре више од три деценије, 1987.г, да би се само три године касније представила првом самосталном изложбом, у Загребу 1990, потом и другом 1991.г.

Ношена стихијом рата, свој животни и уметнички пут наставља у Београду, где се први пут представља 1997.г. у Библиотеци града Београда, изложбом „Плитвице у срцу, срце у Крајини“, по којој је снимљен и документарни филм. До данас броји девет самосталних и преко осамдесет колективних изложби. Слике јој се налазе диљем света, у Канади, Француској, Немачкој, Аустрији... Једна слика Љубице Његован Вучинић налази се у Амбасади Јапана у Београду, једна у нашој амбасади у Загребу, једна у Митрополији загребачко-љубљанској. А оно што је заједничко свим њеним сликама јесу живе боје завичаја.
Рођена у Крбавици (Кореница), само 17 км удаљеној од Плитвичких језера, ова чудесна пејзажисткиња дубоко је укоренила своје мотиве у лички камен, ветрове и снегове с Пљешевице, старе куће, дрво, шуму, језеро, цвеће. Али не и у човека. Њени пејзажи отварају део по део природе дубоко у атмосфери одређеног доба године, и то дневној, када колорит долази до пуног изражаја. Управо пуноћа боје и облика даје овим пејзажима благу ренесансну ноту. Можда чаролија ових пејзажа и јесте у некој врсти препорода. За разлику од ренесансне, њена линија је експресионистички нервозна, али и мека, и обла, стопљена са наносима боје као са наносима снегова с Пљешевице. Као да израња из густе магле сећања, али не замућено, него свом палетом боја јасно, чврсто и постојано, као лички камен с којег је сликарка потекла. Бедем незаборава. Нови видици геологије Лике са просторне и временске дистанце човека који изнова рађа сопствени корен у слици, као препород сопства и велелепну задужбину потомству и роду. Али без претеривања, бојом романтичарски раскошно, мотивима пластично, реалистично, живо, опипљиво. Из питорескне идиле природе избија хармонија, сазвучје боја и ветрова. Немогуће је отети се утиску свеприсутности неба у треперавој светлости и преливању боја у овим пејзажима, што подсећа на речи једног од најистакнутијих импресиониста Пјера Огиста Реноара: „Снег није само бео, него и плав због одраза неба, трава није само зелена, него и жута, због сунца, плава због неба и тако у бескрај“. Те непоновљиве тренутке сликарка постиже и благим контрастима бљештаво светлих и тамнијих комплементарних боја. Њени снегови заиста јесу готово плави и на хоризонту се преливају у небески свод, ако има меланхолије у њеним пејзажима, онда је она у том отицању у бескрај васељене. Потпуна изостављеност човека у било којем сегменту слике надомештена је честом симболиком дрвета, које - често усамљено- асоцира  не само на трагичну усамљеност узвишених духова, усуд уметника, него и на породично стабло, генезу која своје утемељење има управо тамо, у личком камену. Та саживљеност са природом представља и њену сликарску оду изгубљеном завичају, којом покушава да склопи мозаик ненадокнадивог губитка успомена за генерације потомака, својих и свога народа. Пејзажи Љубице Његован Вучинић су својеврсне пројекције сећања, обезљуђени, са малим, скромним кућама празних прозора - увек су то две мале црне рупе иза којих се слути давно угасло огњиште - носе читав сплет пригушених осећања прогнаног човека. Отуд у композицији њених пејзажа једину динамичну ноту носе ветрови, видљиви у покретима крошања, или је то небесни дослух уметника и свога корена, дијалог вођен неким немуштим језиком ветрова. С друге стране, мотив језера доминира плаветнилом, ту је композиција потпуно подређена боји, ухваћеном тренутку стапања светлости не само по површини, него и дубоко са слојевима воде. Могло би се рећи да се у пејзажима Љубице Његован Вучинић експресивни израз развио из примеса романтичарског и импресионистичког, али надасве она је потпуно своја, обдарена изузетним сензибилитетом за сликање пејзажа, али и изузетним даром да се уздигне високо изнад времена у којем је развила свој дар и на најлепши начин изрази свој патриотизам. Сликајући природу из које је поникла, Љубица Његован Вучинић оставља свој историјски траг у времену, грациозно, достојанствено и одважно.
Гордана Јеж Лазић