Грчко острво Крф симбол је најтрагичнијег догађаја српске историје, тек овде се зауставило масовно српско умирање априла 1916. године. Оно је почело неколико месеци раније на ушћу Саве у Дунав. Тада је на територији данашњег Новог Београда била укопана аустроугарска а на територији данашње Аде Циганлије српска одбрана.

Београд су поред добровољаца, жена и деце браниле и 4 британске, 2 руске и 1 француска батерија. Није то било довољно па је многобројнији непријатељ преко данашњег Дунавског кеја навро у град. Непријатељ убрзо прелази и Саву и Дрину а након пада Смедерева пут према долини Мораве био му је отворен.

Влада се тих дана налази у ратној престоници Нишу, а како Срби вечито нешто чекају, тако и овде чекају француску помоћ из Солуна. Деца у школама уче француску химну а девојке беру цвеће да обаспу француске војнике који долазе. Савезници никад неће стићи а цвеће на нишкој Железничој станици дочекаће бугарске окупаторе.

Врховна команда наређује евакуацију Ниша и сели се у Краљево које је планинским венцима заштићено са свих страна. Онда, некако иронично, у Краљеву су регент Александар и влада били смешетни у хотелу „Париз.“ Колона избеглица настављала је даље низ реку Ибар и смештају се на симбол средњовековне српске славе, тврђаву Маглич. У колони воловских таљига и фијакера са српским народом повлачили су се и енглески морнари, Руси, медицински радници из САД-а, Данске… Сви они ће завршити у дворишту манастира Студенице, задужбине Стефана Немање.

Људи су се на различитим језицима чудили када су видели како студенички монаси износе ћивот српског краља Стефана Првовенчаног и прикључују се избегличкој колони. Њима је било чудно али није ово први пут да се мошти српског краља носе у избеглиштво, то је већ рађено током Првог српског устанка.

По доласку колоне у Рашку направљен је импровизовани аеродром на који су смештени авиони звани аероплани. Они су кориштени за извиђање како колона и српска војска не би била опкољена. Улазак на КиМ за колону је био улазак у време сећања и историје а највише пролазак кроз Звечан, двор Немањића. У варош Косовску Митровицу која је тада имала око 7.000 становника слегло се 300.000 људи што је изнедрио огромну глад још првих дана. Народ је убеђен да је једини пут који води ка слободи, онај преко Метохије према Црној Гори и даље ка Албанији.

На том путу колона пролази и крај Газиместана, команданти српских армија овде су били свесни да се судбина српског народа једино може поново решити само на КиМ. Пут се ипак наставља даље према Пећи, Ђаковици и Призрену. У Призрену је донешена коначна одлука о напуштању земље а командантима српске војске 24. новемра 1915. године Врховна команда предала је одлуку о повлачењу преко Албаније. Они се нису одмах сложили са том одлуком и на десетодневном заседању команданата у једној трговачкој кући у Пећи атмосфера је достизала толико усијање да се потезало и оружје. Највећи противник даљег повлачења према Скадру био је војвода Живојин Мишић. Он је предлагао да се крене у контраофанзиву, чак је био направио и њен план где би се кренуло у одлучну битку на Косову пољу. Покушавајући тако да уради нешто слично што је већ урадио током Колубарске битке.

Војвода Мишић није се слагао са ставом Врховне команде да док год постоје влада и војска, ма где год се оне налазиле, постоји и држава. По његовом, све је боље од напуштања државе преко планина у цичи зиме, тако се поред живота доводи у питање и само постојање српске државе. Мишић је увидео да је повлачење самоубилачка мисија и предлаже у крајњем случају и сепаратни мир на шта му је регент Александар одговорио:

„Будући да је због нас Срба дошло до овог светског рата ми само последњи а никако први можемо помишљати на мир.“ Као да су Срби јуришали на Беч а не они на Београд…

Остао је на крају сам Мишић, прегласан је а званично одлука о даљем повлачењу донета је на данашњи дан 1915. године. Тако је у историји остало незабележено да једна војска и државни врх напусте своју земљу да би се преко непријатељске територије склонили у неку трећу државу. Још у Призрену при првом помену о напуштању отаџбине, трећина српске војске одмах је дезертирала. Пут у непознато није био опција ни за цивиле, а већина људи одавде почиње да се враћа кућама. Војници који настављају даље, плачу док закопавају своје топове који су непобедиви још од 1912. године.

У згради Призренске богословије сакрива се круна а краљ Петар напушта земљу.

Из Призрена преко Албаније ка Скадру краљ се повлачи са Врховном командом а главнина војске кренула је за Скадар из Пећи преко црногорских планина. Са њима повлачио се и народ, изморени, без обуће и хране, на дебелом минусу и под честим нападима осокољених непријатеља, били су то прави мученици новијег доба.

„Ако не знаш где је пут до мора, гледај где леже мртви српски војници“, говорило се тада.

На зацртани циљ неће их стићи 80.000 као и 150.000 српских цивила а њих 20.000 никад неће бити пронађено. Чим се у Скадру окупила влада и Врховна команда и увидело колике су жртве пале, почеле су жустре препирке око тога ко је крив због одлуке о повлачењу и ко је крив због тога што је народ у Србији остављен да голорук иде под нож. За њима је у Скадар и Драч стигло и око 140.000 војника и 5.000 цивила, или боље речено, живих костура. Многи српски војници овде су већ били две године раније у Балканским ратовима. Сада се овде не умире у борби, већ у миру и од глади, јер хране коју су савезници обећали, нема.

Свети Јован Медовски место је где су Срби први пут угледали море, али могли су само гледати у пучину, ни савезничких бродова није било на видику. Наредних месец дана ова лука на Јадранском мору била је српска гробница укључујући и 400 српских добровољаца из САД-а чији је брод потопила непријатељска подморница. Од тог тренутка даљом судбином српског народа одлучивали су Британци и Французи.

За команданата луке постављен је адмирал Ернест Трубриџ командант британске мисије на Дунаву и најбољи пријатељ регента Александра. Није за чудити што су први бродови српске избеглице пребацивали на други континент, у Тунис, све по предлогу француског пуковника Фурнијеа. Што даље то боље, а он је још почетком 1915. године, после највећих победа српске војске предлагао да се она превентивно евакуише са Балкана. Њихове земље ће нас осамдесетак година касније најкрвније бомбардовати. Сви српски савезници кроз историју су се поигравали са Србима и њиховом судбином тргујући њиховим животима у сопствену корист.

Рачунајући и Солунски фронт где већина савезника није веровала у српски успех.

Један од оних који је прошао пут ове намештене Албанске голготе био је и Добривоје Милуновић, касније надалеко познат као монах Калист. Он касније пише баш о тим савезницима па и самим Грцима који им на почетку нису дозволили да пређу у Солун и како је он био убеђен да ће напуштањем Србије бити доживотни мигрант. Монах Калист није знао да док је српски војник крварио на Колубари, Никола Пашић је у Нишу потписао „Нишку декларацију“, тј. идеју о уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу након Првог светског рата чији крај није био ни на видику. Све се то дешавало док су на Дрини на ту исту Србију у аустроугарским редовима најкрволочније јуришали управо ти Хрвати и Словенци. Уједињење у једну овакву државу могло је бити проведено једино кроз ратно стање а то је у преводу значило нестанак две српске Краљевине, Србије и Црне Горе. У некој другој ситуацији која није ратна, за то би морао гласати српски народ, овако су то одрадили странци кроз политичко кукавичје јаје.

Овде није план био уништити само Србију и Црну Гору, већ те територије оставити празне а преостале Србе претворити у југословене. Иако ниједан Србин тога доба никад није ни чуо за реч југословен.

Албанска голгота је пут напуштања и чишћења територија. Онима који остану требало је наметнути вид борбе до последњег Србина а све за циљ уједињења у једну државу СХС, која је могла бити створена само у ратним условима где се Србин не пита ништа. С тога и не чуди што ће данас Србе који оду да се поклоне својим прецима на острво Крф, дочекати грб Краљевине СХС са којег их симболично гледа шаховница. Она шаховница под којом се Срби тамањују до данашњег дана.

Албански пут смрти преживео је и писац Бранислав Нушић, он је у овом рату изгубио сина јединца па га је управо највише болела судбина деце: „Нисам ни слутио да ће 40.000 српске деце наћи гробове своје у снежним амбисима Албаније а да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине бацити зверима за храну као непотребно месо.“

Да су се слушали команданти српских армија а не политичари, Срба у Србији би данас било минимално 15 милиона а њене границе би биле другачије. Србија је овако постала најстрадалнија земља Првог светског рата са 62% жртава мушког становништва од 18-55 година и до данас болује од неизлечиве болести, југословенства.

Живојин Мишић је после Великог рата у својим мемоарима записао да ни у једној контраофанзиви, па макар она била и тотално самоубилачка, Србија никад не би изгубила скоро четврт милиона живота. А изгубила их је, у миру и у одступању…

Извор: borba za istinu