Štampa
Kategorija: Magazin
Pogodaka: 1611

Аутор: Миомир Филиповић
Живко Ј. Дамњановић (Фото Лична архива)

Носилац Карађорђеве звезде Живко Ј. Дамњановић из мачванског села Глушци на питање краља Александра шта може да учини за свог ратног друга

само је пожелео да буде ковач у бродоградилишту у Малој Митровици, а краљ му је обезбедио и кућу
Преци Живка Ј. Дамњановића доселили су се у Мачву крајем 18. века из ваљевског села Котешице. Фамилију је у село Глушци довео Живков прадеда Дамњан Илић, познатији као Дамњан Котешинац, јунак у чувеном боју на Чокешини, који се десио на Лазареву суботу, 28. априла 1804. године. Иза Дамњана остао је син Милан, а у доба књаза Милоша, кад се усталише презимена, постао је Дамњановић.

Миланов син Јаков војевао је у српско-турским ратовима 1876–1878. године и српском-бугарском 1885. године. Јаков је пошао у рат оставивши жену Јелицу са сином Живком од годину дана. После ратова рађала су им се деца, а у животу осташе Петар, познати мачвански зидар – чији је син Светислав уметник и један од цртача култног романа „Мирко и Славко” – Светозар, добар домаћин, и ћерка коју сви запамтише по имену Сеја.

Живко Дамњановића поста у балканским и Првом светском рату војник – митраљезац у славној Дринској дивизији. Није било битке после које није био похваљен или одликован. Ризницу одликовања чувају и данас његови потомци. Са супругом Саветом изродио је синове Хранислава, Светислава и Михаила и ћерке Босиљку, Ковиљку и Бебу.

У повлачењу српске војске 1915. године јединица у којој је био Живко задесила се код Куршумлије, на превоју Прполаца. Живко и његов помоћник Раде Босанац били су на истуреном положају, испод Куршумлијске бање. Наредба о повлачењу, неким чудом, није стигла до њих.

Кад је аустријска и бугарска војска увече наишла схватили су да су сами и заборављени. На положају је остало мноштво муниције, бомби и митраљеза. Живко и Раде су одлучили да се боре до последње капи крви. Уверени да ће погинути, изљубили су се и одупрли непријатељу тако што су из неколико митраљеза наизменично пуцали и бацали бомбе са висине у кланац. Тако је трајало скоро до зоре. Аустријска војска је одустала од пролаза кроз кланац код Куршумлијске бање. Таман толико је била задржана да је Главни штаб Српске војске, у којем су били краљ Петар и регент Александар, успео да се повуче на безбедни положај Преполац.

Живко и његов помоћник Раде стигли су у своју јединицу. На Живкове груди регент Александар је окачио Карађорђеву звезду са мачевима, а на Радове груди Златну медаљу „Милош Обилић”. Одмах после рата краљ Александар је долазио у Мачву и тражио да види Живка митраљесца из Глушаца. Краљ је Живка примио видно и упитао:

– Живко, шта могу ја да учиним за свог ратног друга?

– Ваше величанство, ја сам ковач, па ако можете да ме запослите у Малој Митровици, у бродоградилишту! – одговорио је Живко, онако војнички у ставу мирно пред својим краљем и командантом.

 Краљ Александар се насмејао, загрлио Живка и гледајући по народу који је дошао на његов дочек рекао:

– Овакви јунаци заслужују увек много више него што траже!

Живко Ј. Дамњановић са породицом је прешао у Малу Митровицу која је постала Мачванска Митровица тек 29. фебруара 1940. године. Био је ковач у бродоградилишту до пензије. Преминуо је у 80. години.

Краљ Александар се постарао да држава подигне кућу за његовог ратног друга Живка. Данас у Мачванској Митровици један део од бројне породице Дамњановић, чија је глава Ненад, унук Живков од сина Хранислава, живе у Улици Светислава Дамњановића, по имену Живковог сина, јунака из Другог светског рата, који је погинуо у партизанима борећи се против фашизма.