Пише: Милка Стефановић Мими
      Подоста је времена протекло и пуно труда па и храбрости уложило да се деси Зборник и међународни фестивал, рекли су домаћини и организатори.

Историјски значај тренутка сви смо поделили већ при првом сусрету, како са новим пријатељима тако и са прелепом књигом.
      Наизглед сталожени и врло прибрани, сви песници су помало у очима ширили
грозницу узбуђења а неки су је пропратили по којом сузом радосницом.
      Међународни скуп песника, у сваком смислу се сасвим потврдио у својој несебичној прометејској ватри. Како су само страсно звучали стихови на видиковцу Шенбруна у песничком многогласју, које је са природом тонуло у хармонију. Окренут звезданом небу, дуго је жуборио србски језик у одсеву речи духовних авантуриста, док се около беласао прекривач свежег децембарског снега.
     

Ни хладноћа ни узбрдица није омела песничку колону да стигне на видиковац и као на длан, спусти запањени поглед на незаборавом изрезбарену панораму Беча. Град је блистао у сјају ноћног светла а песници у ведрини зимског звезданог предвечерја. Док смо говорили песме, помно нас је пратила камером лепа гркиња Вирџинија из Атине, девојка нашег песника из Подгорице, која је касније на Тргу највише од свих уживала у топлом пунчу. Ту нас је измаглица полако заокруживала у киселастом мирису вина док смо разгледали сувенире и посматрали веселе продавце.
      Сутрадан у необичном ресторану Национал, у прелепом уметничком амбијенту са детаљима и из Србије, видим скуп се значајно увећао, улепшшао и у свечаном руху зажагорио. Севају блицеви, размењују бројеви телефона, људи се грле и гласно радују изненађени сусретом, наздравља се поезији и честита награђенима...Ту лично упознах песника - завичајца Авдулаха. Ето, сусрет у Бечу а толико песничких скупова је било. На челу просторије, врло умешно програм води Радован и позива на важност и ширење сарадње. Ништа му оку не промиче док Славица и Цеца весело и љупко деле преостале Зборнике и дају разноразна потребна обавештења.
      Одједном, потекла је нова бујица стихова из које је изронио сам Црњански у свој својој величини. Поклонила сам се и изговорила своју песму „Вечна Похвала“  
Рудолфу Арчибалду Рајсу.
       Садашњост, неодвојива од прошлости, уз много речи љубави и чаролију језика, ширила је своје “песничко ткање” у пријатној атмосфери догађаја…
       Убрзо сам сазнала да мене и пријатељицу Загу, напољу чека Зора са супругом Исметом. Дан пре су нас срдачно дочекали, угостили, провели и показали највеће лепоте Беча.
       Махнула сам на изласку и нерадо се упутих ка аутобуској станици за Београд. Све је наједном постало као прекинут бајковит сан…

Милка Стефановић Мими