Štampa
Kategorija: Vesti
Pogodaka: 882

Kako Velika Moštanica XIX veka tako ni ova XXI veka nije svesna imena i dela Svetolika Rankovića.
Pa zato nije ni čudo što mu se do dana današnjeg nije odužila nečim poput spomenika u centru sela, imenom jedne ulice, nazivom osnovne škole, barem jednom spomen-pločom na spoljnjem zidu stare škole, gde se te davne 1863, sedmog decembra začuo u jednoj od prostorija u kojoj su stanovali njegovi roditelji, piščev prvi plač, njegov „zov“ roditeljima, jer su

tu živeli! A otac Pavle po rođenju svoga sina je učiteljovao godinu dana u maloj školi i bio ujedno i sveštenik u selu.
Vlasti su se menjale i prosvetne u ovom naselju nadomak Beograda, tj. u Beogradu, jer je na 16 opštini grada, Čukarici, i niko se do danas nije setio da pokrene inicijativu kako bi se svi odužili svom piscu, za sva vremena, a na ponos mesta i države! Oni raniji meštani, da kažemo bili su nepismeni, a šta je sa ovima koji su se ušuškali u nove kuće i novo „lice“ sela gledajući samo turske serije, rijaliti programe i Grand paradu? Zašto oni „ćute“ i koga čekaju? A ta stara Moštanica devetnaestog veka se polako i zasigurno urušava, zaborav je pokriva novim ruhom, a pisac „čeka„ zahvalnost svojih meštana, jer je baš tu rođen i baš je tu, u našem selu, prohodao genije domaće i svetske literature, proslavljen svojim kapitalnim romanima : „Gorski car“, „Seoska učiteljica“, „Porušeni ideali“, i sa još 24 pripovetke među kojima se posebno izdvaja „Jesenje slike“ u kojoj se prepoznaju predeli atara ovog sela! Stara Moštanica se urušava, česti gosti su joj psi lutalice, sove, pauci i zmije, obrasla je trnjem, šibljem i dubokom travom, koprivama, repušinom i čičkom... Nove kuće pored tih urušenih „svedoka“ piščeve prošlosti niču kao pečurke, a stare stoje i odupiru se zubu vremena, i niko ih ne spasava! Da su meštani svesni svoje „nesvesti“, od te Rankovićeve Moštanice, tu na pragu Beograda, napravili bi etno-selo vredno svake pažnje i divljenja, a time bi ujedno i stekli određenu materijalnu korist, koja bi omladinu ovog sela zadržala na svom ognjištu, i ne bi odlazili put Amerike, Evrope, Kanade, Kine... trbuhom za kruhom, tražeći spas od nemani koja se na ovim prostorima zove: zaborav, lenjost, neinventivnost i manjak stvaralačkog duha!! Samosvesniji meštani spasavajte sebe od „samouništenja“, od nade za koju još postoji šansa da se spasi identitet i prepoznatljivost, duh predivne prošlosti jer nije sve u besnim automobilima, bazenima i metalnim ogradama! Spasimo selo pisca Svetolika Rankovića i učvrstite svoj imidž za vreme sadašnje i buduće, za generacije koje će tek „zakmečati“ u kolevkama ovoga sela. Rođen sam u štali, i baka mi je bila babica, pa se ponosim što sam „seljanin“ sela pisca Svetolika Rankovića. Vreme generacije pedesetih polako otiče, i sve nas je više tamo nego ovde. Zato spasimo sebe i sećanje na pisca dok smo svi još tu!