Štampa
Kategorija: Srbija
Pogodaka: 680

Драган Колунџија

Пише: Гордана Јеж Лазић

Од Дечака са Козаре до Чуда од детета временски пут није био дуг, али, искуствено има размере трајања неколико живота.

Тако већ од појављивања на књижевној сцени Драган Колунџија у свему што напише васкрсава кочићевску истинитост писца свога рода: „У мени има милион срца“. Рођен 1938.г, већ 1942.г. сусреће се са усудом човека са спаљеног огњишта. Управо – човека, јер деца тако некада одрасту у тренутку, из сламке сломљеног детињства. Земуница на Козари постаје му склониште и дом, а слика тог доба – фатаморгана. Данас каже да су његови „најлепши стихови посвећени сенима његових 28 Колунџија, којима су животе узели у Јасеновцу и на Козари“. Из тог доба таме која прождире детињство остала је жиг-слика у души дечака из које ће се само деценију касније родити једна од најпотреснијих песама са тематиком страдања у Другом светском рату – „На брег сам из матере пао“, посвећена другу са Козаре, Бориславу Микелићу. (Тог дана када сам почела да пишем овај текст Б. М. дошао је да посети Драгана Колунџију.)
„Поезија је велика посвета.“ „Песници јасније и болније разумеју свој народ.“
Само су неке од реченица Драгана Колунџије које нам трасирају књижевно-теоријски пут у разумевању његове поетике. Али, чудесни дечак српске књижевности 20.в, упркос истинској слави, дугој преко шест деценија, никада није био далеко од свога народа. Напротив, овај нежни витез који `место мача носи речи, најлепше речи српског језика, увек је стајао корак испред светлости и испред таме, у стварном животу свога народа.
„Интересује ме поезија коју је могао само живот да напише... Пишем да бих у живот унео ред и светлост“, каже. А најболније подударности трагичне српске историје 20.в. крикнуле су у поетским записима Драгана Колунџије и уклесане на споменицима:

УКЛЕСАНО У СРЦЕ И НА СПОМЕНИКЕ

Мраковица, на Козари (1941-1945)

Они леже, помешани са земљом, помешани са ватром, помешани са историјом. Ветар је овде сада једини сусед и киша једина музика. Ово место преселили смо у своје срце и чувамо успомену.

            Гробље Борик, Бања Лука (1991-1995)

Кад се нађеш у српскоме крају, јави, странче, у команду вести: Наша чета још на положају – мртва чека даље заповести.


Прерано је видео смрт у њеном најстрашнијем облику и она га прогони цео живот, персонифицирана у таму, ноћ, глуво доба, али „затворена у ружу“. Данас један од наших највећих песника 20.в, Драган Колунџија, тај феномен објашњава речима Мориса Дриона: „Реците НЕ рату, али реците то са цвећем“. И, заиста, упркос чињеници да се цео свој век одупире страховима из таме, Драган Колунџија не престаје да воли човека само по човечности. У инат свим ратовима света, његови поетски симболи најлепша су потврда Ћопићевих речи: „Још увек није искована сабља која може сасећи наше месечине, насмејане зоре и тужне сутоне“. Отуд је природа у поезији Драгана Колунџије  пуна миљковићевских ватри, светлости лета, живота у пуној сласти. Из ње мистично израња култ рађања, кроз мотвационе циклусе траве (земље), краве, телета, мајке, вољене жене развија се - свети култ жене, бића које рађа живот, а љубав у његовим песмама добија размере неба. Данас примећује да „нема песме, јер нема птица ... човек је дошао на асфалт, а природу је занемарио“ и каже „поезија је пре свега у човеку, у камену, у пољу, свуда, само је треба открити, ослушкивати“. Управо то су речи у којима се крије кључ свих одговора овог века. Када бисмо имали слуха за животну мудрост песника и дали јој простора да нам се увуче под кожу, био би ово век без насиља, мржње, ратова. Невероватна је подударности светлости из поетке Драгана Колунџије и стихова савременог јерменског песника, Саргиса Карејана: „Али, има ли напуштене светлости?“ То је она честица добра у сваком од нас, семе љубави према свету и човеку. Зато је светлост мисија песника. Зато чудесни Дечак са Козаре успева да се много пута за свог века уздигне изнад сваког зла и свету остави светлост.
Тај надимак чудо од детета добио је као седамнаестогодишњак, када му је Младен Ољача у листу Омладина објавио прву песму Твој глас. Већ следеће године у часопису Дело Оскар Давичо и Васко Попа објављују циклус песама Драгана Колунџије, што је озбиљно скренуло пажњу ондашње књижевне јавности на његов уметнички рад. Заједно са Бранком Миљковићем, Божидаром Тимотијевићем, Милованом Данојлићем и Петром Пајићем улази у историју српског неосимболизма. Али, и таленат и славу свих ових деценија носи са таквим достојанством и једноставношћу да је то чудо по себи. На Међународном сајму књига у Београду 2017.г. у пролазу сусреће пријатеља Благоја Баковића и довикује му: „Напиши ми једно дуго писмо о свом животу!“ Окреће се савремена маса из ере емотикона и фризираних фотографија, питам се колико их се уопште сећа писма, а камоли топле људске речи и у том тренутку знам да ћу кад-тад написати овај текст, јер Драган Колунџија није песник 20.в, он је песник светлости, вечност.
Прву књигу „Затвореник у ружи“ објавио је као гимназијалац. Из тог периода сећа се анегдоте: тада је од хонорара за књигу добио много више новца него што је његов отац могао да добије за краву, управо тако је и објаснио оцу ваљаност свог позива. То, свакако, није спречило ујака, који је о њему бринуо у Београду да лично замоли секретара Удружења књижевника Србије да га „ни случајно не приме, јер он мора да заврши школу“. Молбе нису уродиле плодом, примљен је, наравно, а од тада је објавио 30 књига, заступљен је у бројним домаћим и светским антологијама, добитник је бројних награда, превођен на многе језике, а поред свега завршио факултет и радни век провео као уредник Катедре за књижевност и уметност на Коларчевом народном универзитету у Београду. У два маха своје обавезе у овој установи је оставио да мирују да би у својству професора српског језика и књижевности радио у нашим основним и средњим допунским школама у Француској, у Паризу, Мецу и Нансију. О том периоду данас каже: „Ишао сам из осећања дубоке свести да је свако наше дете важан део народа и језика. Био сам велики путник, а школа у којој сам учио нашу децу националном предмету била је нека врста покретне школе, па сам путовао из места у место и по 100 км“. На моје питање шта би данас поручио свом народу диљем света, одговара без размишљања: „Има једна моја књига, Звоно за повратак, то је књига за њих“. Нисам баш очекивала такав одговор, али једно је сигурно, разговарали смо у његовом стану, недалеко од Храма Св. Саве и знам да су у то време звонила звона.
Сабрана дела Драгана Колунџије објављена су 2017.г, у њима и Корак на дугом путу, књига у којој се налазе прикази дела Драгана Колунџије из пера преко тридесет наших најеминентнијих књижевних критичара. Овај текст је нешто сасвим другачије, ово је „једно дуго писмо“ о сусретању са „чика Драганом“, јер бих желела вам представим оног Драгана Колунџију каквог упознајете у живом разговору. Имала сам ту част да прва организујем обележавање 60-годишњице изласка његове прве књиге, у оквиру Културне заједнице Крајине. Тог 12. јануара 2018.г. поезију Драгана Колунџије говорила је глумица Јелена Жигон, као и много пута до тада. О песнику академик Слободан Реметић и проф.др Петар Пијановић, пред преко 100 људи, међу њима бројним угледним званицама. Није испраћено у медијима, записујем да се не заборави, а било је величанствено.
Данас Драгана Колунџију можете срести на свим важнијим књижевним догађајима у граду, још увек своју поезију говори напамет, непогрешиво. Препознаћете га по тетуравом штапу, који после књижевне вечери каткад и заборави, па настави сам, а у ваздуху остане питање – носи ли уопште тај штап песника или песник носи штап несаломивом снагом духа и радости због сваке изговорене песме. Пре неколико дана тек што се  решио гипса на нози отишао је на вече посвећено Оскару Давичу. Познавати Драгана Колунџију значи сваки дан учити да је живот благослов, да се „песма најлепше пише после шетње“, да је „песма је шум наше крви“, а „поезија наша очевина, наш мали, али драгоцен посед“. „Пун и срећан живот ми је само у писању“, каже чудесни дечак који ће увек бити корак испред таме и испред светлости, корак испред времена.

                             књижевница Гордана Јеж Лазић