Štampa
Kategorija: Srbija
Pogodaka: 707

Када сам се 1999 године, као добровољац, Шумадинац, вратио са српског Космета, у фирми у којој сам радио до одласка, затекао сам општи хаос, отимачину и развлачење и оно мало преосталих средстава и опреме за рад која је претекла после силних „интервенција“ разноразних „доброчинитеља“директора.

       Радника у фирми, људи, махом да није ни било. Они бољи и способнији мајстори Термоградње су отишли трбухом за крухом, или су се запошљавали у приватним новоотвореним фирмама тих истих директора који су Термоградњу тотално уништили.          
       Мајући се по фабричком опустешеном кругу још неких годину дана, ломећи се и размишљајући како и шта учинити, како изаћи на крај са неправдом и несташицом, како сачувати биолошки живот, како преживети и остати колико толико нормалан поред силних лопова који су свакодневно пљачкали фирму, при том кажњавајући све оне који би им се на било који начин супродставили, једини излаз и спас сам видео у одласку преко границе.
       А тих година баш и нисам био росно млад. Узео сам за руку млађег сина, тада деветогодишњег дечака и отишли смо у непознато. Он је постао успешан спортиста, боксер тешке категорије и освајач ГрандПрих Словеније 2016 године, али и привредник са ауто плацем и ауто лакирерском радњом. Ја сам између осталих успеха и признања уписан у Лексикон значајних личности Цељско засавске регије.
  

 

Милош Милић - црвени дрес

 

 

Милош Милић - Освајач ГрандПрих Словеније 2016 

Отићи у непознато, међу непознате људе и постићи све оно што се због ситних душа и крупних лопова није могло постићи у свом граду, а што су људи у новој држави препознали да вреди, за мене, али мислим и за сваког нормалног човека је превелики успех.  
       Хаос који су други направили у овом граду, а који је остао, који сам напустио, а који је претио и мене да прогута, данас, после двадесет година мојег одсуства, али и недавног повратка и даље влада Аранђеловцем, аранђеловачким установама и аранђеловачким улицама.
       Ево, већ неколико месеци, приликом првог покушаја повратка, тачније од новембра 2019 године, покушавам да се уклопим у средину из које сам отишао, али по свему судећи безуспешно.
       У доба највеће аранђеловачке афере поводом открића неких Биткоина, Електро дистрибуција из Аранђеловца ме опљачкала ни мање ни више већ за двадесет две хиљаде динара, присиливши ме да поравнам рачун за наводни утрошак електричне енергије коју нисам ни користио. Главни актери те пљачке су били: Иванка Миљковић шеф снабдевања у Јавном предузећу Електро привреде Србије у Аранђеловцу, Мирјана Ђорђић њена потчињена, али и извршитељка Стана Жунић. Вероватно да сам тада био само један од оних који су покрили трошкове потребне ел. енергије за рад тих „биткоин“ машина.
       Отишао сам разочаран, да бих се поново вратио марта и налетео на нове проблеме.
       Решење за пензију у нормалним земљама, а знам из личног примера, у Словенији сам добио два дана пред стицање услова, из Швајцарске тачно на дан стицања услова, а из Србије нема решења ни до данашњег дана. Најжалосније је то, да се службеници запослени у српском пензионом фонду не јављају на телефонске позиве, не одговарају на мејлове, а нити достављају поштанску повратницу као потврду о приспећу потребних докумената. Оно на чему инсистирају је то, да буде отворен рачун у банци на који ће се вршити уплата које нема, док банка немилосрдно зарачунава неко вођење рачуна којих такође нема, јер нема још ни решења за пензију. Претпостављам да ће до приспећа решења и прве уплате заосталих пензија, једна цела пензија служити да поклопи наметнути дуг који је настао према банци, а без моје кривице.
       Да зло буде комплетно, горе и црње, хаос влада и у арађеловачкој пошти. Уредно пристигли новац из Словеније, поштом, који би ми послужио за плаћање рачуна и трошкове живота у Аранђеловцу, јер су цене прехрамбених артикала исте као и у Европи, немарни поштар је из лењости да достави на адресу, вратио истом том поштом у Словенију.
       Кога је брига што је поштарина за пошиљку плаћена десет евра, што сам морао оставити све послове и отићи лично у пошту, јер се и у њој слабо ко јавља на телефон, и кога је брига што сам у пошти затекао све канцеларије празне у току радног времена!?
       Кога је брига што аранђеловачка пошта, поред уредно достављене адресе, разне рачуне, пошиљке књига, али и пошиљке из катастра не испоручује на адресу примаоца, већ ко зна где и коме одлази пошта, и кога је брига што та иста пошта у најбољем случају, када су јој поштари расположени, пошту остављају по некаквим продавницама удаљеним 2 км од места адресе?
       Кога је брига када нека „струка“ из врха каже: Матор си, имаш 65 и нема ти изласка међу народ, и када баш ја, тај матори, морам за своју пошту пешачити 4 км, како бих сазнао шта је ново у нормалном свету, јер у Србији, осим  naYouTube, нема се где шта видети?
       Кога је у овој општини брига за пијанчевање и лупање општинских аутомобила које смо сви ми заједно куповали?
       Кога је уопште брига за повратнике из расејања, када у једном тренутку бивају третирани као стока и главни кривци за ширење неке короне, да би им се сада пред изборе ти исти силници улагивали и као пужеви пузили због изборног гласа који и тако неће добити?
      И да се не заборави. Ти исти људи из расејања, који најпоквареније бивају малтретирани у својој земљи и свом граду, годишње, на име дознака, матици Србији доставе 5 милијарди евра. Да, добро сте прочитали, али кога је брига за то.
       У то име, у име „Кога је брига“, лупајмо пијани службене аутомобиле јер народ ће купити друге,  бацајмо писмоносне пошиљке, шта ће народу писма, ударајмо харач по народу, ударајмо снажно и јако, да нас запамте, јер ничија није до зоре, па неће ни наша.
Кога је брига за било шта у овој земљи и овом граду?

Радован Б. Милић
27. 05. 2020
Аранђеловац