Савез Срба, према свему што допире до јавности (углавном путем шапутања, Вибера и легенди), тренутно се налази у стању дубоке организационе зиме.

Коме,  политичког спавања, али уредног, са јасним циљем: да све остане исто.
   На редовној годишњој скупштини у априлу, која је бројала импресивних троје - четворо присутних (али великих ентузијаста), највише се расправљало о томе шта се дешава у Србији. Тема „статус Срба“ само је прошла поред стола, као конобар са туђим нарученим оброком. Главна стратегија је деловала по дугогодишњем непроменљивом рецепту - „Ми чекамо да у Београду кажу шта ми мислимо.“
   Неколико месеци касније, претходних дана, поново је одржана скупштина, ванредна наравно. Опет је било присутно три - четири делегата. Али, према причи, у својим рукама имали су „овлашћења“  десетине папирних друштава. Папир и Вибер, кажу, све могу да поднесу. Наводно, неки делегати су гласали у проширеном пакету „ један делегат - више гласова“, по принципу мултипаковања. Једна заједница, према причама, располажe камерманом и врло искусним фото-моделом у деветој деценији живота, али је наводно гласала као цела институција и плус тога свој глас су дали још за неко друштво. Кад може у филму, што не би могло и на скупштини? За записничарку, кажу, није стигла да напише записник, па је записник мистериозно настао сам од себе. Војнички. Ефикасно. Најважније је било да се све уклопи у општу мисао: „Ми смо у праву. Ако нисмо, бићемо када стигне мишљење из централе.“ Одговори на питања нису стизали одмах. Поштовала се процедура, прво тишина, па Вибер, па, став, јер Савез, наводно, користи Вибер групе као главни инструмент тајности. А за сваки случај, вибер групе су раздвојене на сигурносне зоне: прва - тајна предвиђена за оне који имају своје усаглашено мишљење, и друга за оне који имају мишљење, које није увек пожељно, па се чека њихово преваспитање како би били прекомандовани у прву. Скај апликација се, због популарних афера и оскаровско - филмских заплета, више не користи. ...... 
Прича даље каже да је нови председник Савеза предложен од стране једне госпође, а подржан од претходног председника (који је, према јавним информацијама, касније отишао на званичну функцију у Србију).
Подршка је, како се препричава, била прихваћена: „са обе руке, виљушком, ножем и кашиком“.
Нови председник је кувар. Да, кувар. Али не било какав: човек који је, према локалним предањима, једном кувао за Дан државности Србије.
И тако, кажу гласови, да би буџетска средства за пројекте, требало да „стигну у Савез“. А ко ће да их распореди и коме?
Па онај ко зна шта значи рецептура.
   А савез је и даље у коматозном стању- без проблема: има времена да се прокува, јер све функционише: Вибер ради, фотеље се загревају, а кувар меша пројекте. Кад су у питању пројектни резултати за Србе, чека се да „сазри ситуација“, или да стигне порука из Београда: „Добар си. Настави да куваш.“
А зашто да не? Нека нови председник настави да кува. Варјача и кецеља му стоји боље него мандат. А Срби, као и до сада, мораће све сами: прво да продинстају односе, па да прокрчкају стрпљење, и на крају све да забибере и испеку нешто што личи на достојанство, јер једно је сигурно: Кад политика кува, народ ће опет остати гладан.

Радован Б. Милић - књижевник/ратни ветеран/ 
Словенске Коњице; 11. 11 20255