Илустрација: кад је инспирација излети из лонца

Ватра се још није ни разгорела, а у дијаспорским културним круговима већ мирише на велику чорбу: обећавају се пројекти „до укусне мекоће“, обећава се зима пуна гастрономије, туризма и песме, обавезно уз шаргију, инструмент идеалан за прилике кад једна жица свира, а све остале само потврђују да тако треба.

Кувало се нешто и раније, али ове године, нарочито пред сам крај, у лонац је стигла свежа тура европски упакованих пара из матице. Чим је пара ударила у поклопац, почеле су и добре старе припреме: састанци, домишљања, консултације, и онај најважнији део, онај што се обавља у дигиталној тишини, у групама где поруке саме од себе нестају, а договори остају. Кажу да је и ова подела, баш као и многе пре ње, фино „утегнута“ у једној таквој групи, где се поклапају укуси, интереси и порције.
Кувар, искусан човек, спустио је све пристигле пројекте у земљани лонац, промешао и зачинио „по заслузи“. А заслуге су, незванично, већ биле подељене пре него што је ватра потпаљена. Пошто су и варјача и кутлача биле у његовим рукама, није му било тешко да Првом, који одлучује о свему, па и о ономе што се нигде јавно не види, шапне да главној дружини треба да иде највећа порција. Али да се не заборави ни „скромнији свет“ из црквених и околних кругова.
И тако је и било: главни добише пуну шерпу, скромнији - тањир, а осталима по кашика са стране. Рецепт није виђен, али је зато у групама све било унапред договорено: ко се јавља, ко ћути, ко „аминује“, а ко ће на крају добити похвалу да је све прошло „транспарентно“.
За европски шмек, договорено је и да се све лепо избрише, обрише и очисти, да трагови не сметају случајном погледу. Наравно, трошкове те хигијене покривју порески обвезници из матице, народ који о целој кухињи зна онолико колико зна и чорба у лонцу: само осети када загори.
Исплатише се и свештеници, и саветници, и друштва, и стручњаци, који се јављају само кад треба сркати и све то уз музику, јер кад шаргија засвира, питања се сама угасе.
А народ у дијаспори, који тобоже заступају, о парама зна мање од кромпира у шерпи. Народ у Србији још мање. Али зато ће гајде и гусле весело, годинама певати о подели: оној која је, кажу, најпре прокључала у вибер групи, а тек онда у земљаном лонцу.
А ко се препозна, сам је клизнуо у чорбу и то ће бити питање његовог укуса, а не лонца.

Радован Б. Милић - књижевник /ратни ветеран/
Словенске Коњице, Словенија
14. 11 2025.