Теме од суштинског значаја за српску заједницу у Словенији појављују се у јавности ретко и најчешће стидљиво. Једна од њих, можда и кључна, јесте питање трајног простора, односно седишта српских организација.
О том проблему је већ било речи у тексту „Да ли држава Србија има простор у Словенији и зашто о томе нико не говори?“, али остаје запањујућа чињеница да се ниједна регистрована српска организација у Словенији тим питањем није систематски и озбиљно бавила.
Према доступним сазнањима, једини озбиљнији покушај у том правцу везује се за некадашње друштво „Српска заједница“, које је деловало под вођством четворице људи и користило просторије повезане са РТВ Београд, односно просторије некадашњих грамофонских плоча. Како извори наводе, те просторије су након пропасти „Српске заједнице“ 1995. године остале празне, и такве стоје и данас.
Логично се намеће питање: коме је, у држави Србији, у интересу да пословни простор Телевизије Београд тридесет година стоји закључан и празан, уместо да буде уступљен или продат српској заједници у Словенији, која већ деценијама нема стабилан институционални ослонац?
Да ли нас је, како се у извору сугерише, „мајка Србија“ заборавила? То питање добија на тежини и када се погледају други примери. Лист Вечерње новости је, како се наводи, продао око 200 квадратних метара пословног простора у Леподворској улици у Љубљани, не Србима у Словенији, већ словеначком купцу. Слична прича везује се и за Дечје новине из Горњег Милановца, које су биле власник великог пословног простора у Целовшкој улици, преко пута бивше „Автомонтаже“. Према наводима извора, те просторије су продате албанском друштву „Миђени“ 1999. године, у време НАТО бомбардовања Србије. Аутор ових редова не располаже доказима који би ту тврдњу потврдили, али је само њено постојање довољно да отвори непријатна питања.
Све то указује на једноставан, али болан закључак: шансe и могућности за трајно решавање „стамбеног“ питања српских организација у Словенији су постојале. Оне су пропуштене не зато што је проблем био нерешив, већ зато што су на челу организација често били људи без визије, преокупирани саморекламом, дневном политиком и личним користима, уместо дугорочним интересом заједнице. Ако већ нису знали како, поставља се питање: зашто нису учили од других, па и од оних који су своје институционалне позиције у Словенији градили много организованије и доследније.
Према истом извору, стање данас није нимало охрабрујуће. Савез српских друштава годинама стагнира, одржавајући тек неколико састанака годишње, без јасне стратегије и резултата. Предстоји им организационо урушавање, а Савез Срба Словеније би, пре било каквих свечаних наступа, најпре морао да се суочи са наслеђеним дуговима из претходних периода.
Као што су некадашњи лидери „Српске заједнице“ за собом оставили дугове, тако постоји бојазан да ће и садашњи функционери оставити исто наслеђе. У том случају, једног дана би неки будући стечајни управник, вероватно Словенац, затворио и последње поглавље институционалног присуства Срба у Словенији.
Да ли је то резултат немара, неспособности или нечег систематичнијег? Не знам. Али ако се суди по досадашњим „резултатима“, српска заједница у Словенији заиста делује као да се полако гаси.
Зато је неопходна хитна мобилизација, али искључиво у културном, организационом и институционалном смислу, а не у реторичком и псеудо-безбедносном тону који се последњих дана појављује у јавним обраћањима појединих „високих функционера“ српских организација. Први и најконкретнији корак мора бити покретање озбиљне иницијативе за трајно решавање питања простора и седишта српских организација у Републици Словенији.
Пре него што у Онлајн Траговима, данас једином часопису који систематски отвара ова питања, буде речи о опасностима увођења језика страха у културне програме, у наредном јављању биће представљена Иницијатива за интерно разматрање привременог институционалног решења простора за српску заједницу у Словенији, а пре свега за потребе рада Савеза Срба Словеније.
Радован Б. Милић
Словенске Коњице
17. 01. 2026