Фотографија преузета у сврху информисања (https://stajerska.eu/2026/04/04/zmajeva-radionica-smeha/)

Тридесет година слушамо исту причу. Јачање сарадње, очување идентитета, повезивање дијаспоре. И сваки пут исте речи, исти редослед, исто обећање без покрића.

Последњи у низу је и наступ председника Савеза Срба Словеније, Зорана Ристовића, који је у разговору са министром за европске интеграције и међународну сарадњу у влади Р. Српске, Златаном Клокићем, иначе по националности Бошњаком, поново отворио већ потрошену тему „јачања веза са дијаспором“. И опет је разговор текао добро познатом, напамет наученом формулацијом говора о културном идентитету, заједничким активностима и мостовима сарадње.
Али иза те формуле остаје деценијско питање: где су резултати?
Јер ако се нешто тридесет година „јача“, ако расте и напредује, онда би се то већ морало видети. Морало би бити чврсто, опипљиво, видљиво, у најмању руку као Змајски мост преко Љубљанице. Уместо тога, годинама опстаје једва видљива, избледела слика неког савеза на папиру, и та слика говори више од сваког саопштења.
И иста та слика, исти тај савез, појављује се и на догађају у Марибору на „Змајевој радионици смеха“, намењеној деци. Да, добро сте прочитали.
А деца, као деца, препознају више него што се мисли. Да ли су се смејала „Змају“ или ономе што ће уследити, у том тренутку није било јасно. Али једно јесте. Из радионице која би морала бити темељ очувања језика, писма и идентитета, изашло је саопштење на словеначком језику: о деци српског порекла, о „очувању културне баштине“, без ћирилице, без српског језика као основног израза, и без онога што се у свакој другој прилици гласно прокламује. И ту више нема дилеме. То није пропуст савеза. То му је постао образац.
Када се о ћирилици говори у кабинетима, она је „основ идентитета“, а када се дође међу децу, ћирилица нестаје.
И ту настаје суштински проблем на који је више пута указано: ћирилица се користи само као тема за пројекте, али не и као средство у пракси.
А управо је пракса једино мерило искрености.
Није спорно да деца у Словенији треба да знају словеначки. Напротив, то је неопходно,  али је спорно да у простору који се представља као српски културни оквир српски језик и ћирилица постају споредни, а не основни. Јер ако се и у таквим приликама од њих одустаје, онда се поставља једноставно питање: шта се уопште чува? Или још прецизније: да ли се нешто заиста чува, или се само говори да се чува?
Посебно је уочљиво што се, са једне стране, води „висока политика дијаспоре“, а са друге се реалност своди на симболичне усамљене посете и радионице, без ширег учешћа и без видљиве базе.
Јер када председник иде сам, то није организациони детаљ, то је слика стања у савезу.
А када се та слика споји са праксом у којој се српски идентитет „преводи“ на словеначки, добија се оно што већ три деценије гледамо: декларације без садржаја.
Уредничка напомена: „Трагови“ су и до сада указивали на разлику између речи и дела. Овај пример је само један у низу, али је довољно јасан. Јер идентитет се не чува у саопштењима, нити у протоколима. Он се чува у језику, у писму и у ономе што се преноси деци.
А ако тога нема, онда нема ни онога о чему се толико говори.
Све остало је, како народ каже, већ виђено: тресла се гора, родио се пројекат тралала..

Радован Милић
Словенске Коњице
Словенија
6. 04. 2026