Радован Б. Милић и Димитрије Диша Марковић

Тринаест дана пре навршавања осамнаест година од смрти Димитрија Дише Марковића, Србина из Цеља, одлучено је да у „Траговима“ буде покренута серија текстова посвећених његовом животу, раду и трагу који је оставио међу Србима у Словенији.

Током година сачувана је обимна архивска грађа, фотографије, документа и сведочанства о човеку који је својим радом, енергијом и преданошћу оставио дубок траг у заједници којој је припадао. Време пролази, али успомена на такве људе не сме бити препуштена забораву.
Нажалост, током претходних година појављивале су се и разне неистине, па чак и оптужбе које су се односиле на околности Дишине смрти. Неки су, скривајући се иза анонимности интернет портала и лажних профила, покушавали да кривицу и одговорност припишу људима који са тим догађајем нису имали никакве везе. Међу њима сам био и ја.
На те оптужбе данас не желим да одговарам. Истина не настаје у анонимним коментарима, већ у чињеницама, документима и сведочењима људи који су били непосредни учесници и сведоци времена о којем говоримо. Уосталом, постоје институције чији је посао да се баве онима који шире неистине и клевете.

 Аутор познат. Чека се потврда званичних институција

Зато овај серијал неће бити посвећен онима који су лагали, већ човеку кога више нема међу нама.
Биће то покушај да се, након скоро две деценије, поново осветле странице живота Димитрија Дише Марковића. Да се забележе његова дела, његове речи, његови успеси, али и време у којем је живео и радио.
Као његов пријатељ и савременик, верујем да му дугујемо истину и сећање.
И зато, уочи осамнаестогодишњег помена, почињемо причу о Димитрију Диши Марковићу - не да бисмо оживљавали старе сукобе, већ да бисмо сачували од заборава један живот који је заслужио да буде упамћен.
Нека му је вечна слава и хвала.

Ко је био Димитрије Диша Марковић?
Димитрије Диша Марковић рођен је 1938. године у засеоку Кика, село Доња Бадања, недалеко од Лознице. Свој радни век провео је у редовима Југословенске народне армије, служећи држави као професионални војник. Из војне службе отишао је у пензију са чином заставника.
Животни пут, одређен службеним потребама армије, довео га је у Словенију, која је временом постала његов други завичај. Ту је засновао породицу са супругом Хедом, са којом је добио два сина, Зорана и Мићу.
Након одласка у пензију није се повукао из јавног живота. Напротив, остао је активан у бројним друштвеним и спортским организацијама. Посебно се ангажовао у раду Удружења фудбалских судија Словеније, где је био цењен због своје посвећености и искуства.
Међутим, највећи траг оставио је међу Србима у Словенији. Као један од оснивача и активиста Српског културног друштва „Десанка Максимовић“ у Цељу, показао је храброст и одлучност у временима која нису била нимало лака. У доба НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије био је међу људима који су сматрали да је неопходно организовати и окупити српску заједницу, како би се сачувало достојанство, идентитет и међусобна солидарност.
Током година истицао се у очувању српске традиције, културе и националног идентитета у Словенији. Обављао је дужност потпредседника друштва „Десанка Максимовић“, а био је и председник Надзорног одбора Савеза српских друштава Словеније.
За многе који су га познавали, Диша Марковић није био само друштвени активиста и пензионисани војни старешина. Био је човек који је веровао у заједништво, пријатељство и обавезу да се сопствени народ не заборави ни онда када је далеко од отаџбине.
Осамнаест година након његове смрти, име Димитрија Дише Марковића и даље живи у сећањима његових пријатеља, сарадника и сународника, као део историје српске заједнице у Словенији.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
8. 06. 2026