Илустрација ChatGPT – „Моја реч је закон" - сатиричног је карактера. Представља уметнички приказ јавне расправе о транспарентности рада институција
Када државни орган, Управа за дијаспору, у свом Информатору о раду, преко лица одређеног за унос података, Николине Милатовић Поповић, објашњава припадницима дијаспоре како могу остварити право на приступ информацијама од јавног значаја, очекује се да правила буду јасна, прецизна и једнака за све.
У Информатору о раду Управе стоји да се увид у документацију врши у службеним просторијама органа, да је увид бесплатан и да тражилац, у одређеним случајевима, може користити и сопствену опрему за израду копија. Наведени су рокови, права и обавезе страна у поступку.
Међутим, у том делу Информатора нема одредбе којом се прописује да увид у документацију може трајати највише један сат, нити да се након истека тог времена увид аутоматски прекида. Ипак, у конкретном допису који је Николина упутила подносиоцу захтева за приступ информацијама од јавног значаја наведено је да се увид може извршити „у максималном трајању од 1 сат у току радног дана“. Поставља се логично питање: на основу ког прописа? Да ли се ограничење од једног сата налази у Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја, у Информатору о раду, и да ли је у допису наведено правно образложење зашто је баш један сат одређен као максимум? Не.
Посебно је занимљиво што се у истом акту наводи да се тражена документација налази у већем броју службених докумената и да је њен обим такав да би копирање и достављање захтевало додатну обраду. Другим речима, припаднику дијаспоре се истовремено саопштава да документације има много и да је обимна, али му се за њен преглед одређује максимално један сат. Колико се у том случају може прегледати, прочитати докумената, колико бележака направити, фотографија снимити или упоредити за један сат, на то нема одговора.
Још је занимљивија околност да се ради о подносиоцу захтева који живи у иностранству и који би ради остваривања свог законом загарантованог права морао путовати стотинама километара до Београда. У таквој ситуацији ограничење од једног сата не представља само организационо питање, већ непосредно утиче на могућност стварног остваривања права на приступ информацијама.
Али ту прича не престаје.
У истом Информатору о раду постоји и одељак „Преглед података о пруженим услугама“. У њему би припадници дијаспоре логично очекивали барем основне статистичке податке о раду органа: колико је захтева примљено, колико их је решено у законском року, колико након истека рока и какви су резултати поступања.
Међутим, уместо података стоји само знак „/“, без броја захтева, броја решених и реализованих предмета у законском року, а нема ни извештаја о броју завршених поступака након истека рока, о предузетим мерама, или о праћењу њиховог тока.
А истовремено је неспорно да су захтеви подношени, поступци вођени, да су упућивани одговори и да су против појединих одлука изјављиване жалбе Поверенику за информације од јавног значаја.
Због тога се поставља још једно питање. Да ли Управа води статистику поступања по захтевима грађана?
Ако води, зашто их Николина Милатовић Поповић није приказала у Информатору, а ако не води, како онда прати сопствени рад у области приступа информацијама од јавног значаја и зар је за такву маломарност вреди плаћати 200.000,00 динара месечно?
Све су то питања на која припадници дијаспоре имају право да добију одговор.
Наравно, сваки орган има право да организује свој рад, али једно је организација рада, а друго ограничење права које није предвиђено законом нити је јасно образложено.
Због тога остаје отворено питање: да ли је ограничење од једног сата засновано на неком посебном акту који није наведен у допису, или је реч о новој, Николининој пракси уведеној августа месеца 2025. године од како је Владимир Кокановић именован на место вд. Директора Управе, а која је успостављена без јасног правног основа?
Одговор на то питање није важан само за један предмет. Он је важан за сваког припадника дијаспоре који покушава да оствари право на приступ информацијама од јавног значаја и који очекује да правила буду иста у документима, у пракси и у стварном поступању органа Управе.
Радован Б. Милић
Сведок и хроничар времена српске дијаспоре
18. 06. 2026