Фото: Мирољуб Несторовић - Управа за сарадњу с дијаспором:
Етно село Станишићи - пројекат „Спојимо децу Косова и Метохије и Републике Српске“.

Једна реченица у службеном документу је покренула низ питања. Не зато што неко жели да ствара афере, већ зато што су државне и образовне институције дужне да подаци у њиховим документима буду тачни, проверљиви и засновани на одговарајућој документацији.

У службеном реферату Универзитета у Београду из 2021. године, сачињеном поводом оцене мастер рада кандидата Мирољуба Несторовића, у делу „Биографски подаци о кандидату“ наведено је: „Дипломирао је на Богословском факултету Универзитета у Београду 2013. године.“
Реч је о службеном документу Универзитета у Београду, потписаном од стране комисије у саставу проф. др Зоран Крстић, проф. др Драган Симеуновић и проф. др Ивана Дамњановић.
Полазећи од чињенице да се наведени податак налази у службеном акту Универзитета, постављено је једноставно питање: на основу ког документа је тај податак унет у реферат?
Уместо одговора на то питање, Православни богословски факултет је у свом допису од 12. јуна 2026. године навео да би достављање података о томе да ли је лице дипломирало, када је дипломирало и које је академско звање стекло могло представљати повреду права на приватност и права на заштиту података о личности.
Оно што је посебно занимљиво јесте чињеница да факултет није навео да податак из реферата није тачан.
Није наведено:
– да лице није дипломирало;
– да такав податак не постоји у евиденцијама;
– да је реченица у службени документ унета грешком.
Уследио је нови захтев упућен Универзитету у Београду.
Одговор Универзитета од 17. јуна 2026. године донео је нову околност.
Универзитет наводи да је приликом израде реферата дошло до „техничке грешке“, те да је референт комисије погрешно навео тачан назив факултета који је кандидат завршио пре уписа на мастер академске студије.
Другим речима, Универзитет данас тврди да податак о дипломирању на Богословском факултету није био тачан, већ је резултат техничке грешке настале приликом израде реферата.
Међутим, тим објашњењем није затворен круг питања.
Напротив.
Појавила су се нова.
Ако је реч о техничкој грешци:
– из ког документа је податак преузет?
– који је факултет кандидат заиста завршио?
– ко је унео нетачан податак у службени акт?
– да ли је тачност биографских података кандидата уопште проверавана пре него што је реферат потписан?
– како је могуће да такав податак остане у службеној документацији Универзитета годинама без исправке?
Посебно је занимљиво да Универзитет истовремено одбија да достави документацију на основу које је податак унет, позивајући се на заштиту приватности.
Тако се долази до необичне ситуације.
С једне стране, јавности се саопштава да је податак у службеном реферату био грешка.
С друге стране, јавности није омогућено да види документ на основу кога је та грешка настала нити документ који би потврдио шта је заправо тачан податак.
Због тога се у овом тренутку не може говорити о било каквим коначним закључцима.
Документи, међутим, показују нешто друго.
Постоји службени реферат из 2021. године у којем стоји да је кандидат дипломирао на Богословском факултету Универзитета у Београду 2013. године.
Постоји допис Богословског факултета из 2026. године који не потврђује нити демантује тај податак већ се позива на право на приватност.
И постоји допис Универзитета у Београду из 2026. године у којем се наводи да је реч о техничкој грешци.
То су чињенице.
Све остало остају питања.
А управо је постављање питања једини начин да се утврди како је један податак доспео у службени документ Универзитета у Београду, ко је за њега одговоран и на основу чега је унет.
Јер поверење у институције не гради се ћутањем.
Гради се документима.
И јасним одговорима.