Илустрација ChatGPT „ Знам све о вама" - сатиричног је карактера. Представља уметнички приказ јавне расправе о транспарентности рада институција

Када неко прихвати да буде председник кровне организације која представља српску заједницу у једној држави, он тиме не добија само функцију. Прихвата и обавезу да својим понашањем, речима и поступцима представља све Србе, па и оне који се са њим не слажу.

Зато је сасвим природно поставити питање: какве особине треба да има човек који се налази на челу Савеза Срба Словеније?
Да ли је то човек који на питања одговара документима и чињеницама, или човек који се позива на своју прошлост, своје везе, своју моћ и своје заслуге?
Последњих дана вођен је телефонски разговор са председником Савеза Срба Словеније Зораном Ристовићем. Разговор је био дуг, а у њему је изнет велики број тврдњи, оцена и личних ставова о многим људима из српске заједнице у Словенији.
Без намере препричавања целог тока разговора, много је важније оно што је из њега произашло као закључак.
Уместо да се разговор водио о питањима која занимају јавност, врло често је одлазио у сасвим другом правцу. Тако се могло чути о војном програму, специјалним јединицама, правном „супорту“, бројним познанствима, људима из јавног живота, појединим члановима Савеза, бившим председницима, појединим друштвима, па чак и о члановима породица појединих особа, за које је речено да зна како се зову и чиме се баве.
У разговору су изношене и веома тешке квалификације на рачун већег броја људи, употребљаване су псовке и увреде, а истовремено је више пута наглашено да разговор треба да остане приватан. Уреду. Свако има право на своје мишљење.
Али председник једног кровног савеза мора бити свестан да његове речи имају већу тежину од речи обичног члана.
Још важније од свега јесте једно питање које ни после тог разговора није добило одговор.
Ради се о уговору о сарадњи који је потписан између Радио-телевизије Србије и Савеза Срба Словеније поводом просторија у Миклошичевој улици број 11 у Љубљани.
Према ономе што је сам председник изјавио у разговору, произилази да му је примерак тог уговора накнадно достављен из Радио-телевизије Србије.
Ако је то заиста тако, поставља се једноставно питање.
Како је могуће да председник Савеза, који је потписник једног таквог уговора, није имао свој примерак у тренутки и од тренутка када је потписивање завршено?
Зар није уобичајена пословна пракса да свака уговорна страна добије свој оригинал или најмање оверену копију одмах након потписивања?
Ако Савез располаже тим уговором, онда се поставља и следеће питање.
Због чега Зоран Ристовић - председник Савеза Срба Словеније једноставно не објави уговор? Његово објављивање отклонило би бројне недоумице које већ месецима постоје међу припадницима српске заједнице у Словенији.
Тако би престале и шпекулације и нагађања,  а јавност би коначно добила чињенице, јер то није питање политике ни личних односа, већ је питање транспарентности.
Председник Савеза није дужан да убеђује чланство да је у он праву, али јесте дужан да покаже да нема шта да крије.
Уместо да јавност слуша приче о томе ко је кога поставио, ко је чији човек, ко има чији „супорт“, ко кога познаје и ко све о коме шта зна, било би далеко корисније да се пред чланове Савеза и јавности ставе документи, уговори, одлуке и финансијски извештаји, јер 
документи говоре и трају дуже од било ког телефонског разговора.
А председник Савеза Срба Словеније Зоран Ристовић не може ауторитет стећи причом о себи, већ начином на који води организацију, али и одговорима које је дужан да пружи и својим члановима и јавности. А то, да ли он има признања за неке прошле заслуге, то је лично његова ствар, баш као што је и његова обавеза да личним примером чува углед организације коју представља.