Када државна институција ангажује новог сарадника, питање није чиме се та особа бави у слободно време, већ за који је посао ангажована, које квалификације за њега поседује и ко је проценио да управо она треба да обавља посао који се плаћа новцем грађана Републике Србије.

Зато „Трагови“ овога пута постављају директно питање вршиоцу дужности директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Владимиру Кокановићу:
Господине Кокановићу, ко Вам контролише правдање средстава која се путем конкурса додељују организацијама српске дијаспоре и на основу којих стручних квалификација сте тој особи поверили тај посао?
Повод за ово питање је најновије сазнање редакције о ангажовању Јелене Гудељ.
Према информацијама којима располажу „Трагови“, Јелена Гудељ је уговорно ангажована у Управи, а један од послова који су јој поверени односи се на контролу правдања средстава додељених путем конкурса.
Према нашим сазнањима, њено ангажовање повезује се са правником Управе Марком Шћекићем. Пошто за ту околност тек треба прибавити службену документацију, „Трагови“ је за сада не представљају као коначно утврђену чињеницу. Од Управе ћемо затражити да сама саопшти ко је предложио њено ангажовање, ко га је одобрио и ко је потписао уговор.
Међутим, оно што се може видети из материјала којим располажемо јесте начин на који Јелена Гудељ сама јавно представља своју делатност. На профилу под њеним именом пише да ради третмане природног подмлађивања, односно „енергетски фејслифтинг“. У објави нуди долазак код клијената и третман који, према сопственом опису, обавља лаганим додиром лица и тела.
Ништа од тога само по себи није спорно. Свако има право да се приватно бави законитом делатношћу коју изабере.

Али овде није реч о томе.
Овде говоримо о контроли правдања новца који је државни орган доделио организацијама путем конкурса. То није третман лица, маркетинг, нити је питање личне симпатије директора, правника или било ког другог запосленог у Управи. То је посао који захтева знање, стручност и одговорност.
Када организација добије средства из буџета Републике Србије за реализацију пројекта, неко мора да провери шта је уговорено, шта је реализовано, за шта је новац потрошен, да ли приложени рачуни одговарају одобреној намени, да ли су расходи прихватљиви, да ли постоје одговарајући докази о плаћању и да ли је организација испунила обавезе преузете уговором.
Зато поново питамо:
Господине Кокановићу, које квалификације Јелена Гудељ има за контролу правдања средстава додељених на конкурсима?
Коју је школу завршила? Које је њено стручно звање? Какво претходно искуство има у контроли буџетских средстава? Да ли је раније контролисала финансијске извештаје и реализацију пројеката? Да ли поседује знања потребна за проверу наменског трошења јавног новца? Ко је проценио њену стручност и на основу којих критеријума?
Ако одговарајуће квалификације постоје, Управа нека их покаже и недоумица ће бити отклоњена.
Ако не постоје, онда проблем више није Јелена Гудељ. Проблем постаје руководство које ју је изабрало и поверило јој такав посао.
И ту долазимо до горке сатире коју оваква ситуација сама намеће. Није спорно да неко приватно пружа третмане које назива „енергетским фејслифтингом“. Али пројекти српске дијаспоре не смеју да се „масирају“. Њихови финансијски извештаји морају стручно да се контролишу.
Ако је неко задужен за контролу правдања средстава, мора да зна шта контролише. У супротном, поставља се питање какву вредност уопште има таква контрола.
И још важније: ко одговара ако се накнадно утврди да је некој организацији признат расход који није смео бити признат? Онај ко је поднео извештај? Онај ко га је контролисао? Онај ко је ангажовао контролора, или ће одговорност нестати негде између?
Ово више није питање једног уговора нити једног ангажованог лица.
„Трагови“ су током претходног периода већ отварали питања ангажовања већег броја спољних сарадника Управе и тражили њихове уговоре, описе послова, износе накнада и доказе о извршеном раду. Зато се сада поставља много шире питање кадровске политике руководства Управе.
По којем принципу Владимир Кокановић бира људе које плаћа Управа?
Да ли се прво утврди да постоји одређени посао који запослени у Управи не могу да обаве, затим дефинишу потребне квалификације, па се тек онда тражи стручњак који их испуњава?
Или се прво пронађе човек, а онда посао који ће му бити поверен?
То је огромна разлика.
Директор државног органа не мора лично бити најбољи правник, економиста, финансијски контролор, информатичар или стручњак за медије. Али мора да зна да око себе окупи људе који знају свој посао. Добар директор не тражи око себе оне који ће му климати главом. Тражи стручњаке који ће му, када погреши, рећи: „Директоре, то не може тако.“ У томе се, између осталог, види квалитет руководиоца.
Зато најважније питање у овој причи на крају није ни Јелена Гудељ.
Питање је однос државе према сопственој дијаспори.
Срби који деценијама живе у Словенији, Аустрији, Немачкој, Швајцарској, Француској, Канади, Сједињеним Америчким Државама, Аустралији и широм света заслужују државни орган којем могу да верују.
Заслужују да конкурсне пројекте оцењују компетентни људи. Заслужују да правдање средстава контролишу компетентни људи. Заслужују да се сваки динар намењен дијаспори може пратити од буџета до крајњег корисника. И заслужују да им држава, када поставе питање, не затвара врата, већ покаже документа.
Зато ће „Трагови“ од Управе затражити уговор Јелене Гудељ, опис њених послова, период ангажовања, висину накнаде, податак ко је предложио њено ангажовање, ко га је одобрио и документа из којих се може утврдити које су квалификације биле потребне за послове који су јој поверени.
А Владимиру Кокановићу остављамо једно директно питање:
Господине Кокановићу, да ли Управу за сарадњу с дијаспором и Србима у региону градите као професионалну државну институцију или као круг уговорно ангажованих људи чије квалификације јавност тек накнадно мора да проверава?
Одговор не тражимо у саопштењима, фотографијама, рилсовима или причама о успешном раду Управе.
Тражимо га у уговорима, квалификацијама, критеријумима избора и резултатима рада.
И, коначно, у одговорности онога ко је таква ангажовања одобрио, јер дијаспора није полигон за кадровске експерименте, а буџет Републике Србије није каса за учење посла.