„Извор: портал Савеза Срба Словеније. Лица учитељица прекривена су у обрађеној верзији.“

Шта се догоди ако учитељица српске допунске школе у Словенији каже да не жели да ради на пројекту Савеза Срба Словеније без додатне накнаде? Да ли ће се то поштовати као њена одлука или ће се њено „не“ узети у обзир кад се буде одлучивало о продужењу уговора? Управо ту почиње прича о „Фестивалу знања Чика Јове Змаја“.

Савез је 13. јуна 2026. објавио да су учитељице допунске школе одржале радни састанак на којем се разговарало о правилима квиза, темама, формирању ученичких екипа и даљим припремама. Из те објаве јасно је шта учитељице раде. Не види се ко финансира фестивал, колики је буџет и шта је Савез преузео да уради. Према информацијама до којих су дошли „Трагови“, Савез је за фестивал добио средства из УСДСР, а учитељице су укључене у припрему и реализацију без посебне накнаде.

Најозбиљнији навод тиче се притисака председника савеза Зорана Ристовића: према сазнањима редакције, учитељице прихватају додатни посао јер страхују да би одбијање могло да их кошта останка у допунској школи у Словенији. Ако се учешће у пројекту, отворено или прећутно, поставља као услов за продужење уговора, то је уцена. Зато председник Савеза Зоран Ристовић, секретар савеза Марко Перак и председник Надзорног Одбора Раде Бакрачевић треба да одговоре: ко је од њих тројице тражио од учитељица да раде на фестивалу, да ли им је речено да могу да одбију и да ли је њихово учешће или одбијање на било који начин пријављивано координаторки или Министарству просвете.

Ту се отвара и питање одговорности координаторки. Биљана Димитријевић јавно је представљена као координаторка допунске наставе задужена и за Словенију. Према информацијама редакције, она усмерава рад наставница на фестивалу. Њој зато треба поставити конкретно питање: да ли је од наставница тражила да учествују, по чијем налогу и на основу које радне обавезе? Да ли она даје мишљење о продужењу њихових уговора и, ако даје, да ли је рад на пројектима Савеза Срба Словеније икада био део те оцене? Министарство, са своје стране, треба да објасни ко доноси одлуку о продужењу уговора, по којим мерилима и коме наставнице могу да се обрате ако сматрају да су изложене притиску.

Питање избора координаторки шире је од једног фестивала. Генерални конзулати Србије у Минхену и Трсту наводе Татјану Хот као координаторку допунске наставе. Њену функцију треба јасно разграничити од улоге Биљане Димитријевић у Словенији. Али за обе важи исто питање Министарству: ко их је изабрао, по којим мерилима, како је проверио њихов дотадашњи рад и ко надзире како користе поверена овлашћења? Министарство треба да објави акте о ангажовању и објасни ко испитује притужбе наставника на рад координаторки и како их штити од последица ако се пожале.

Савезу Срба Словеније, актуелном председнику Зорану Ристовићу, баш као и Николини Милатовић Поповић вечитој вд помоћници вд директора УСДСР Владимиру Кокановићу остаје отворено питање новца и где су: пројектна пријава, одобрени буџет и преглед расхода? Ако за рад учитељица није предвиђен ни динар, ко је одлучио да се пројекат ослони на њихов рад и како је тај рад приказан финансијеру? Ако се изостанак накнаде правда њиховим уговорима, нека УСДСР, Савез Срба и Министарство покажу одредбу на коју се позивају и објасне да ли су ти послови уопште били део њиховог редовног ангажмана.

Савез каже да фестивал служи очувању српског језика и културе. Уреду. Какву културу у том случају показује савез ако учитељица мора да се брине хоће ли и даље имати посао зато што је одбила да ради на пројекту Савеза Срба Словеније без накнаде? Савез нека покаже рачуне, а Министарство и УСДСР нека одговори да ли учитељице заиста могу да кажу „не“ без последица по уговор.