Štampa
Kategorija: Rasejanje
Pogodaka: 1011


Spasojević Milinko rođen 24. marta 1958 u Darosavi, opština Arandjelovac. Osnovnu školu završio u Progoreocima i Darosavi , Gimnaziju " Miloš Savković " u Aranđelovcu, a Višu Medicinsku Školu, fizikalna terapija u Beogradu. 1989 otišao u Francusku gde i danas živi i radi u Parizu i gde su zadnjih nekoliko godina nastale ove pesme kao i većina drugih za razliku od onih pisanih u mladosti.

Svoje prve, rane pesme, objavljivao je u ondašnjim književnim listovim, Student, Dvoje, Književne novine... Bio član Književnog kluba Đuro Salaj krajem sedamdesetih godina.
Zadnjih godina objavljivao u literarnim časopisima i zbornicima, Zmajevac, Poezofija, Lirska kruna..
Nastavak života i dela u toku.., mada vrlo hipotečan...

E P I T A F

U životu imaš sebe...
I pretke...
I potomke...ko zna !?
I nadgrobnu ploču...možda !?
I epitaf...
Ako ga ispisa
Životom, za života,
Naći će se neko
I da ga ukleše.
 
Očevi nam behu kamenoklesači ;
Rodiše nas iz kamena ;
Od njega (i na njemu),
Nad provalijom kuću ozidaše.

Ambis je temelj
I dubina duše naše ;
Nebo krov svekoliki
Iznad kojeg se
Ne uzdigosmo nikad.

U POTRAZI ZA ZA ALEKSANDRINOM

Ja sam zanesenjak što stihove plenim,
Tinu, Branku, Disu ili nekom drugom,
Zarobim ih tako u očima snenim,
Nekad se oboje srećom, nekad tugom.

Stihovi mi uvek behu igra draga,
Kao klikerima ja žonglirah rimom,
Sad kad posustalog izdaje me snaga,
Oni srce moje preplavljuju plimom.

Plimom nekog dragog sećanja i sete,
Što mi uvenuli, pozni venac plete,
Gorke zaslađujuć gutljaje pelina,

Okrepljujući me nekom snagom novom,
Baš kao poslednjom pesmom labudovom,
Tog večno traženog aleksandrina.

 



PROGOREVAČKO GROBLJE

Ima jedno brdo s' kojeg je panorama,
Nepregledna iznad mojeg sela,
Za zadnji put ko bogom dana,
Na vrhu skoro sazdana kapela,
Za godišnjice i četres' dana.

Ima i put beo , šljunkovit,
Koji je odmah uz Čaprkane,
Vijuga prema Proseku k'o zadnja nit,
Uz njega ispratih oca olomlane,
Na trista metara, tu, sa strane.

Na njemu su parcele, stisnute i male,
Otac uz majku, uz sina i brata,
Još spore se i još se dele,
Oko jednog ili dva ara,
Previše za dve grobne parcele,
Zbog posmrtne udobnosti u dva hvata.

Da l će kraj mene ležati žena,
Prva il' treća neverena,
Izmeđ dva kamena još jedan kam,
Između Vojina i Nadežde,
Ko da je greota umreti sam.

Al' i ako ne budem im'o sreću,
Da budem sahranjen izmeđ njih,
Ipak mi u prolazu upal'te sveću,
Nek dogoreva ko ovaj stih.

Jer šta su žîvoti do krhki plamen,
Koje odnosi vetra dašak,
Kao trag krsta, ko' hristov znamen,
Ko blato blatu, ko prahu prašak ..
A M I N