Nekada, recimo osamdesetih godina deca komunista, vojnih lica, prvoboraca i udbovaca bili su tretirani u društvu kao »uspešni« ljudi. Smatrani su nekom vrstom  prethodnice, ili avangarde, jer su sami sebi, pre svega svojim talentom, krčili put i prednjačili u sportskim, umetničkim, pa čak i kriminalnim pravcima.

Dokaz za to  su Goran Bregović, Džoni Štulić, Milan Mladenović, Dragan Kapičić, čiji talenti su nesporni, za razliku od Arkanovih koji su takođe nesporni, ali u svetu kriminala. Ali gle čuda, njihovi uspesi su  se ipak poklapali i sa ulogom njihovih očeva u ratnom i poratnom društvu (1941 – 1945). Ako je tata bio pripadnik »prave«  strane, ni za decu nije smelo biti zime. Očevi su tada predstavljali višu klasu u društvu što je bila i te kako dobra odskočna daska za decu koja su već sama po sebi posedovala neke od talenata. Uprkos činjenici da više od 20. miliona nekadašnjih građana SFRJ nisu bili članovi Komunističke Partije Jugoslavije, ipak su potomci malobrojnijih komunista, (1.850.000),  zahvaljujući prezimenu, bili nosioci celokupnog društvenog života počev od naučnog, preko privrednog, estradnog, sportskog, kriminalnog itd.
   Kasnije, za vreme vlasti Slobodana Miloševića, oficiri, udbovci i njihova deca su već bili bogati ljudi koji su privatizovali društvenu i državnu imovinu pokradenu od 1945 – 1956 godine da bi i dan danas bili nosioci političke, privredne, estradne pa i kulturne scene Srbije, ne isključujući infiltriranje i u jugoslovenske, a kasnije i srpske organizacije po svetu.
   Danas, dve hiljade dvadesetih godina, uspešnim ljudima se smatraju zalizani kicoši, bez ikakvog talenta, deca vojnih oficira, dezertera i srpskih izdajnika u ratovima devedesetih godina.

   Podsetimo li se primera izvesnog general majora Miluna Kokanovića, nekadašnjeg načelnika Sektora za materijalne resurse Ministarstva odbrane, ne može, a da se ne spomene, da je taj general u toku sukoba u Hrvatskoj 1991. napustio ratište, pitomce i vojnike Vojnotehničke akademije u Zagrebu, ostavivši ih u rovu, a potom je sa malom grupom starešina – dezertera, stigao preko Mađarske u Beograd. Za čin veleizdajstva, umesto smrtne kazne, koja je nažalost ukinuta, general biva nagrađen mestom v.d. pomoćnika načelnika Generalštaba VSCG. Biva nagrađen i novoopremljenim petosobnim stanom u beogradskom naselju Voždovac. Renoviranje i oprema stana za generala, samim tim i za njegovog sina »vrhovnog Srbina« je koštala 280.000 evra, a novac je na ličnu intervenciju ondašnjeg ministra Davinića, isplaćen firmi   "Adoc" d. o. o. Beograd.
   Nesporeći i neoptužujući decu – potomke komunističko udbovske vlasti zbog uloge njihovih očeva nekog trenutka u nekom vremenu, umesto da »uživaju« u tako stečenim privilegijama, daleko od očiju javnosti, oni bi i dalje, kao i njihovi očevi, ni manje ni više, već da svojim političkim angažovanjem kreiraju način razmišljanja i živote poštenog srpskog radničkog i intelektualnog sveta, svuda, pa i u dijaspori.
   Naravno, ne bi to njima uspevalo da u društvu, naročito u novonastalim državama posle raspada SFRJ nije uspostavljen takav sistem koji oni kao potomci svojih očeva i te kako dobro shvataju i razumeju. Sva njihova umetnost, za razliku od umetnosti Gorana Bregovića, Džonija Štulića, pa i Arkana, krije se u pronalaženju podobnih kadrova koji će im olakšati put do zauzimanja pozicije »vrhovnog Srbina«, kako to ima običaj reći Darko Markov pisac, satiričar i pesnik iz Austrije.
   I umesto da ti i takvi »vrhovni Srbi«, ispravljaju greške svojih očeva tražeći savet od poštenih ljudi koji i rodoljublje i patriotizam stavljaju u prvi plan, oni beže od takvih, smatrajući da svet počinje da se broji od njih samih.
  Ipak, uspostavom novog kadrovskog rešenja i postavljanjem Arno Gujona za direktora Kancelarije za saradnju sa dijasporom i Srbima iz regiona, Srbi u rasejanju su bar na tren poverovali da je nakaradnom sistemu došao kraj. Poverovali i opet se razočarali. Sistem je dobio novi vetar u leđa, što se najbolje uočava dodeljivanjem  nagrada tkzv. »vrhovnim Srbima«, sinovima sistema ne samo u Sloveniji, već i u Austriji.

Radovan B. Milić
18. 11. 2021
Slovenske Konjice.