Štampa
Kategorija: Srbija
Pogodaka: 310

Momčilo Jokić (Foto iz porodične arhive Gvozdimira Jokića)

На гробљу Рисовача јуче сахрањен познати аранђеловачки књижевник, политички дисидент и корифеј борбе за слободу Момчило Мома Јокић.
У знак сећања на велико стваралачко дело храброг и честитог човека (који се у име борбе за слободу говора и рада дрзнуо да Јосипу Брозу Титу за живота, кад је Броз имао највећу моћ, почетком 70-их година прошлог века, сручи истину о ружној титоистичкој стварности у лице) објављујемо и текст из часописа „Стварност“ од пре 30 година с насловом: КОМУНИСТА – АНТИТИТОИСТА:

 






Часопис „Стварност“, број 2, фебруар 1991. године, стране 14 - 18

Нашем порталу опроштајно писмо од рођеног брата Момчила Јокића послао је Гвоздимир Јокић, човек са тананим осећајем за правду и истину, што потврђује народну мудрост да „крв није вода“.
Наиме, сетисмо се 1987. године, критичких текстова у листу „Буковичка бања“ о сумњивим пословним потезима тадашњег руководства „Књаза Милоша“ и часног понашања Гвоздимира Јокића, који је обављао послове руководиоца лабораторије (коју је и основао), али и председника Дисциплинске комисије.
Одлучно и непоколебљиво је одбио да казни новинарку Радмилу Миловановић и уредника новина Драгана Тодоровића, јер је Гвоздимир Јокић чврсто био на страни истине и професионалне обавезе новинара да објективно информишу читаоце (тираж листа „Буковичка бања“ био је око 2.500 примерака и новине су штампане сваког месеца).

Ево и како се Гвоздимир Јокић данас опростио од брата Момчила:
"Laž je najveća evropska sila. Arheolozi istine nedostaju ovom veku. Lepota je uvek istina, a istina nikada nije lepota i to je tragično za oboje.
Samo se kroz zatvor ulazi u istoriju, dok je kapija večne prolaznosti – umetnost. Politika je umetnost slobode, a umetnost njena skrivena ideologija. Ni čovek, ni Bog nisu više dostojni poštovanja."
MOMČILO JOKIĆ
- književnik -
1937 – 2021
Napustio nas je 10.3.2021. godine
Sahranjen na groblju Risovača 11.3.2021. godine
Živeo je u Prištini, bavio se novinarstvom. Nosilac je priznanja "Zaslužnog građanina Prištine" i "Povelje za naučni rad". Jedan je od osnivača čuvenog "Salona umetnosti". Srpski intelektualci su pokušali sve da bi upozorili Beograd šta se događa i šta se sprema na Kosmetu. Normalno, beskičmeni Srbi su ćutali, čuvali fotelje i proterivali patriote.
Prešao je u titogradsku "Pobjedu". Prvi Srbin koji je napisao feljton o Đerđu Kastriotu Skenderbegu i njegovom poreklu, koji je redovno objavljivan u "Pobjedi". Grupa intelektualaca, videvši da njihova upozorenja Beogradu ne vrede ništa 6. aprila 1974. održala je osnivački Kongres Nove Komunističke Partije u Baru. Normalno, UDBA je sve znala. Patriote su neprijatelji. Oni su čuvali vlast, a ne državu kojoj su se zakleli. To se videlo i kasnije.
Uhapšen je 8. maja 1974. Presuda od 11 godina i 6 meseci izrečena je 18. septembra 1974, na rođendan njegovog mlađeg brata, koji i piše ove redove. Pokojna majka Stana i ja smo pratili suđenje, a unutra su bili moralno podobni službenici državnih organa koji su aminovali presude. Pre izricanja presude, u završnoj reči, gospodin predsednik Advokatske komore Crne Gore, Boro Mugoša, izvukao je "Politiku" iz džepa, na čijoj naslovnoj strani je Brozova izjava: "Njih treba egzemplarno kazniti". Mugoša se obratio sudskom veću sa neverovatnom izjavom za to vreme: "Ne mogu da branim Momčila Jokića, mog klijenta. Predsednik republike je zloupotrebio Ustav i unapred ga osudio". Bio je tajac, pauza, a zatim su izrečene presude. Gospodin Mugoša, pravnik i čovek, nastradao je u Kotoru pod vrlo sumnjivim okolnostima. Neko je polupao sijalice u njegovom sokačetu i izvukao poklopac od šahte. Zna se kako u Boki liju kiše. Upao je u šahtu, izašao iz nje, stigao do bolnice i vratio se kući. Tu je i umro, od unutrašnjih povreda. S poštovanjem se sećam čoveka koji se nije bojao Broza, već je branio moral i struku.
Mnogo kasnije su na misteriozan način završili neki iz sudskog veća, neki špijuni, i nikada njihove smrti nisu objašnjene. Moj brat je podnosio neviđen teror. Naučio je i ciganski jezik da ne bi bio ubijen u zatvoru. Kada smo shvatili da živ neće doći iz zatvora, majka se obratila gospodinu Vladimiru Bakariću pismom. Bakarić je u to vreme bio zadužen za političke zatvorenike u SFRJ. "Vi ste Bakariću, prevodili „Kapital“ u ogulinskom zatvoru, a ja Vas molim da streljate mog sina, jer ne mogu da gledam njegovo zlostavljanje. Ili ga držite kao čoveka, ili ga streljajte! U potpisu – Stana Jokić".
Zahvaljujem gospodinu Bakariću i danas na odgovoru mojoj majci da će proveriti navode iz njenog pisma. Dogodilo se čudo – stigla je inspekcija u Spuž. Prebačen je u sobu sa parketom, zadužen za opismenjavanje zatvorenika i prvi put dobio toplu vodu, da može da se umije kao čovek.
Za to vreme, niko od njegovih kolega širom SFRJ, nije ni zucnuo u njegovu odbranu, ni u odbranu drugih. Jedino je "Amnesty International" nudio pomoć, na čemu sam im i danas zahvalan. Ne bi živ Momčilo izašao, da nije došlo do pobune na Kosmetu, kada su najviši državni organi poslali komisiju i zamolili ga da objasni kako je znao ko je ko u izdaji SFRJ.
Pomilovan je i pušten 1. marta 1982. Snaha Marija i ja, sa Albancem koji mu je obećao da će ga izvesti iz zatvora i dovesti kući, izveli smo ga iz Spuža i predali hrabroj majci Stani u ruke.
I pre odlaska u zatvor, i posle izlaska iz njega, imao je obilje eseja, pesama, scenarija, članaka. Verovao je u slovenski narod, kao izabrani narod. Voleo je slovensku umetnost. Počeo je da radi kapitalno delo "Poezija Slovena od IX do XX veka". Svaki slovenski narod je trebalo da ima sopstveni tom. Prvo je objavljena knjiga "Pet vekova pjesništva Crne Gore" (1987), "Konjanici vječnosti", poezija Bugarske (1989), "Pet vekova poljske poezije" (1991). Pripremao je poeziju slovenačkog i ruskog naroda, kao i knjigu hrvatske lirike. Spremao je "Devet vekova srpskog pesništva" i "Poeziju makedonskog naroda".
Život je posvetio svom tamničaru, Josipu Brozu. Bavio se istorijom, danonoćno kopao po arhivima i muzejima da bi 1992. objavio prvo izdanje bestselera "Tajni dosije Josip Broz" u 5 hiljada primeraka. Tu knjigu je "Politika" proglasila najboljom knjigom godine. Izašla su tri izdanja, a spremao je i četvrto, jer izbijaju na površinu dokumenti iz arhiva Vatikana i CIA-e o tome ko je bio "lažni car" Balkana.
Verovao je u svoj san, novog, humanog društva. On nije želeo osvetu. Želeo je da mu narod i Brozovi poltroni odgovore: kako smo zbog najužeg rukovodstva vlasti 1946. godine uhapsili 220.000 ljudi i predali ih krvnicima u ruke? Da im otmu porodice, živote i imovinu? Kako to da za vreme rata sinovi serdara ubijaju svog oca kako bi pokazali Moši Pijade vernost? Kako to Milovan Đilas krčmi srpski narod i teritorije i crta granice kako mu se naredi? Ćutali su poltroni, ćutao je i narod. Zato sada ja moram da objasnim Momčilov stav – da su državni neprijatelji kamen temeljac svake vlasti. Šta bi vlast da nema poštenih, slobodnomislećih, koji pozivaju na odgovornost i zakletve koje su položili narodu i državi.
Državni neprijatelji se imenuju na tu funkciju. Ona je neopoziva i nasledna, sve do vašeg zadnjeg potomka. To vam dođe, ako vam sujeti godi, kao da ste britanski Dom lordova. Svaki slobodnomisleći čovek koji brani otadžbinu je neprijatelj. On je problem. Njega ne čuva policija, ne voze ga blindirani automobili. On ne krade, ne siluje i ne ubija – zato mora da bude prognan. Jer je neprijatelj onih koji sve to rade u ime države. Ne brinite o sebi ako ste državni neprijatelj. Debelo plaćeni, bez obzira na životnu dob, brinu o vama, jer oni ne čuvaju državu. Nisu je nikad ni čuvali. Oni čuvaju vlast. Dobro vidimo šta nam se sve dogodilo od čuvara vlasti i države.
Veliki Kočić je to jasno definisao: "Ko iskreno i strasno ljubi slobodu i otadžbinu, slobodan je i neustrašiv k'o Bog, a prezren i gladan k'o pas".
Izuzetno je Momčilo cenio hrišćanstvo kao temelj socijalističkih ideja o nekom boljem, plemenitijem društvu. Nije poštovao većinu crkvenih velikodostojnika koji su službenici Boga, a izdali ga. O sveštenicima, službenicima SPC je imao slično mišljenje. O zatvaranju bogomolja, klevetama časnih velikodostojnika, koji su bili njegovi lični prijatelji kao počivši mitropolit Amfilohije, govorio je sve najgore.
Ova pandemija, info-teror i strah koji se nekažnjeno širi narodu i preti, strašno ga je užasavala. Radio je dva velika projekta. Zamolili su ga prijatelji iz Slovenske akademije nauka da napiše "Posledice vlasti Josipa Broza na balkanske narode". Posebno ga je opčinjavala povezanost politike i zločina, spremao je veliku studiju "Politika i zločin".
Molio sam ga da napiše knjigu o istoriji naše porodice na Balkanu. Od osmanskog carstva do danas, ni jedan režim nije pojahao da sa nama nije imao posla. To je ostalo da ja uradim, kao i da objavim niz Momčilovih radova.
Bio je skroman, voleo i poštovao ljude. Gajio je neobičnu nadu da će zabludela radnička klasa, koja je prodala svoje živote za šaku dolara, ponovo dići glas i izgraditi novo društvo, dostojno života poštenih ljudi. Društvo bez Spuža, Golog Otoka, gulaga.
Voleo je Kosmet, Metohiju. Divio se manastirima, vremeplovima naših predaka. Voleo je Đeravicu i Slane Poljane. Voleo je i poštovao ljude Kosmeta i Metohije bez obzira na naciju i veru, i oni su njega poštovali i voleli. Sve je to zamenio Šumadijom, bogatu vinogorjem, voćem i čestitim ljudima, što ga je i podsećalo na Kosmet.
Voleo sam te, brate, svim svojim životom. U Spuž sam ti došao 102 puta. Bili smo braća za primer. Volela te je cela porodica, i po ocu i po majci, i borila se za tebe. Voleli su te i poštovali oni sa kojima si robijao. Dogovorili smo se, posle Božića 2018. kako da odemo na drugi svet. Ja sam ti ispričao šta sam zamolio mog sina, tvog imenjaka Momčila. Pozvao sam se na grčku mitologiju, koju volim. Ti si me u kafeu "Havana" slušao i dao uputstva kako želiš da budeš ispraćen na zadnje putovanje.
Žalim i tebe i sebe... "ajme u ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu i umrijeh".
Brate, ja ispunih amanet. Svoju porodicu molim da kad bude vreme, oni ispune svoj.
Neka te na ta putovanja prema nebu prati i čuva ljubav tvoje porodice.

Tvoj brat,
Gvozdimir Jokić
Уз захвалност Гвоздимиру Јокићу на надахнуто написаном последњем опроштају од Момчила Јокића, аутор текста присети се и последњег сусрета са Момом, пре око месец дана, испред главне аранђеловачке поште. –Имам посла преко главе, требало би и за твој портал да урадимо интервју, а што се короне тиче буди сигуран, Драгане, да Кинези неће дозволити да на њих свале сву кривицу, а како си ти? – Мој Момо, ето дочеках и ја да ме председник општине прогласи за државног непријатеља, тако да можеш и моје име да додаш на твоју листу.